Izvor: Politika, 16.Jun.2012, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biografija je odelo pisca
Umetnost je uspavana, i treba je, svim sredstvima, silovati da bi se probudila
Izdavačka kuća „Agora” iz Zrenjanina, počela je da objavljuje izabrana dela Milisava Savića (1945), jednog od naših najznačajnijih savremenih pisaca. Prvo je objavljena „Fusnota”, a nedavno knjiga „Ljubavna pisma i druge lekcije”, koja je svojevrsni nastavak „Fusnote”. U knjizi, koja ima četiri tematske celine, nalaze >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se eseji koji su priče, priče koje su eseji, autobiografski zapisi, portreti pisaca – pisani s mnogo ljubavi.
U knjizi „Ljubavna pisma i druge lekcije” bavite se, između ostalog, odnosom istorije i književnosti.
Književnost je uglavnom bila kućna devojka istorije. Devojka je svašta obavljala, a ponajviše radila na proslavama značajnih datuma svoje gazdarice. Tek u novije vreme devojka je došla do sopstvene kuće. U kojoj praznuje svoje datume.
Tvrdite da je naš prvi hit-roman bio „Usamljeni junoša” Milovana Vidakovića?
Recept koji je koristio Vidaković ne razlikuje se mnogo od današnjih, po kojima se spravljaju hitići. U osnovi tog recepta stajala je intrigantna, a čedna ljubavna priča namenjena ženskoj čitalačkoj publici. U tu priču, kao neka vrsta nadeva ili začina, umetane su istorija, putovanja, slike iz života visokog društva, humor, erotika, kvazifilozofska ćaskanja... I eto književne poslastice, od koje ćete, kao posle nedeljnog ručka, slatko zahrkati.
Može li biografija pisca da šteti njegovom delu?
Može. I obrnuto: da mu pomogne. Biografija je odelo pisca.
Kako je nastalo trodelno ime – Vidosav Josić Savić, o piscima koji su iste godine, 1969. objavili svoje prve knjige?
Vuk Krnjević je tada izjavio da se pojavio jedan dobar pisac koji se zove Vidosav Josić Savić. Duhovito! I verovatno će neko reći – tačno!
U to vreme, nastao je i termin – crna, ili stvarnosna proza. Po čemu je proza vaše generacije bila stvarnosna?
Valjda, zato što smo u književnom tekstu primat davali politici. Stvarnost, neulepšana, neideologizovana, bila je razorni dinamit naracije. Tu prozu, žestoko su napali i političari, i dobar deo pisaca. Političari, jer je podrivala njihovu – virtuelnu, ružičastu stvarnost, pisci – jer su smatrali da ugrožava autonomijuumetnosti. Brzo su nas i lepo počistili, pa danas možemo da se upitamo: šta to beše stvarnosna proza?
Kakav je danas odnos politike i umetnosti?
Očigledna je dominacija politike. Eufemistički rečeno: etike nad estetikom. Umetnost je uspavana i treba je svim sredstvima silovati da bi se probudila. Do čega to može dovesti, ne bih umeo da kažem. U starom Rimu, umesto pozorišta, dobili smo arenu: tamo su gledaoci uživali u pravim smrtima, a ne u „izmišljenim”. U romanu „Sneg” Orhan Pamuk opisuje jednu pozorišnu predstavu u kojoj glumci, u želji da izvedu revoluciju, pucaju pravim mecima.
Ko su, na početku vašeg rada, bili vaši uzori?
Babelj, Pilnjak, od naših Bora Stanković i Miodrag Bulatović. Tipični „mračnjaci”, „crnjaci”.
Analizirate i odnos vlasti i pisaca. Taj odnos – potpuno se promenio. Kako pisce današnja vlast, kako kažete, stavlja pod „stakleno zvono”.
Ne zanima me toliko odnos vlasti i pisaca (da se ne zavaramo: i pisci su deo vlasti), koliko ideološka matrica u kojoj se stvara kultura, pa i književnost. Velika tvorevina zapadne civilizacije jeste ideja o slobodnom intelektualcu, čije kritičko mišljenje stoji u osnovi napretka te civilizacije. Bojim se da se od te ideje odstupa. Vladajućem ideološkom diskursu, odgovaraju podobni (komunistički termin), ili korektni (kako se danas kaže) intelektualci. No, na matrici korektnosti ne može se praviti velika umetnost. Dobro je što se ne odstupa od jedne druge civilizacijske tekovine: da pisce ne treba hapsiti, i knjige i pozorišne predstave – zabranjivati. A to nije malo.
Milorada Pavića jedni uzdižu u nebo, drugi osporavaju. Vi „Hazarski rečnik” poredite s opojnim vinom?
Bio sam prvi čitalac te knjige. Za naše prilike kapitalna knjiga. Bila, i ostala.
Za Dragoslava Mihailovića kažete da ima najdobroćudniji osmeh među srpskim piscima. I o ostalim piscima (Selenić, Tišma, Isaković, Biljana Jovanović – da pomenemo neke), pišete bez mržnje, zlobe, cinizma?
Srpska memoaristika – uglavnom je memoaristika mržnje. Sva je pisana s pozicije „ja sam najbolji”, a svi drugi, manje-više, đubrad su. Naravno, ima i obrnutih slučajeva. Najbolji primer memoaristike nemržnje – jeste zatvorska priča našeg poznatog pisca, u kojoj on, kao zatvorenik, ubeđuje svoje čuvare (koji ga inače maltretiraju) da je slobodniji od njih. Bez ironije i sarkazma, na sopstveni račun, nema dobre memoaristike, odnosno dobre proze.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------------------------
Ponavljači i bubalice
Bavite se i odnosom teorije književnosti i proznog teksta...
U jednom nedavnom tekstu – pisce sam podelio na ponavljače i bubalice, dvojkaše i petičare. Prvi jedva da su stigli do mature, drugi su doktori nauka i akademici. Prvi su ljudi kafane, drugi ljudi biblioteka. Prvi su barabe, drugi fina gospoda. Primer za prve je Babelj, koji je jahao sa Buđonijevom crvenom konjicom, za druge Borhes, koji je celog života gutao bibliotečku prašinu... U tom tekstu nikome nisam dao prednost. Ali pogrešio sam: barabama je odzvonilo. Moderna književnost ne može bez književne teorije, i dobrim delom ona je nastala kao razrada te teorije. Ponavljači uglavnom i ne razumeju modernu književnost, jer za to ne poseduju neophodna znanja. No, ponavljači ovde i nisu važni, jer se književnost piše za elitu. Pobesnim kad se neko žali da se književnost više ne čita. Čita se, ali nju čita izabrana manjina. I to je dovoljno.
objavljeno: 17.06.2012
Pogledaj vesti o: Zoran Stanković
