Izvor: B92, 02.Apr.2009, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velja Pavlović - Nisam sladak, ni mekan
Velja Pavlović, više je od trideset godina u novinarstvu. Misli da sada ima više entuzijazma nego na početku karijere. Jer na početku, entuzijazam za poslom delio je sa entuzijazmom za još mnogo toga, i dobrog i lošeg i bezobraznog...
Razgovarao: Mile Bijelić
„U ondašnjem životu nismo ni znali šta su vize na pasošu, bilo je više i vremena i novca. Tumarali smo svetom i čekali da padne komunizam kome se kraj jasno nazirao, maštajući o sopstvenim visokim >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dometima u kojima je novinarstvo tek početak. Danas sednem u stolicu voditelja u mojoj tv emisiji i "putujem” slušajući normalne i inteligentne ljude ovog grada. I nije to žal samo za starim dobrim vremenima,već u nekom dobu shvatiš da se najbolje putuje kada putuješ kreirajući. Zato volim i one emisije koje snimam na putovanjima, i posle montiram, režiram”...kaže naš sagovornik.
Za vas kažu da ste jedan od retkih tv novinara koji dozvole "privedenom gostu da kaže, nešto više od dobro veče"?
Kažu, al’ nije baš tako . Ti gosti meni ne dozvoljavaju da govorim. Zabezeknu me svojim idejama , znanjem, duhom, energijom""pa slušam , upijam i trudim se da ne smetam . Da govore loše ne bih ćutao. Nisam sladak ni mekan , nimalo, kako izgleda mnogi misle o meni. Jesam pristojan , ali" Jednog od direktora Studija B sam zveknuo pesnicom u glavu,jer je to debelo zaslužio. A mislim da ima još živih svedoka iz trećeg razreda moje osnovne škole kada sam udario šamar učiteljici,( u samoodbrani).Nije loše da se zna, teško je ovo vreme u kom živimo i branimo sopstveni integritet. Moja glavna '’umetnost’’ je da odaberem tako dobrog gosta za emisiju, da ga se može gledati bez '’pametnih’’ pitanja.
Da li imate tremu kada radite svoju emisiju?
Imam tremu ,naročito na početku emisija, i zato često traljavo najavim gosta, pravim lapsuse, ili dišem uzbuđeno. Posle se stišam jer me trankvilira priča i ličnost gosta. Mislim da sam po pririodi stidljiv i da je to razlog moje treme. Inače sam prilično ležeran kad su svi drugi oko mene u frci.To je primećeno još kada sam počeo da radim kao radio-reporter na Studiju B, krajem sedamdesetih. Beograd je imao nekoliko zemljotresa u seriji, koji su izazivali veliku paniku. Studio B, je tada bio apsolutno naj uticajniji mediji,ponekad sa slušanošću koja je dostizala 100 odsto stanovništva (neverovatno ali istinito). A o zemljotresu, hoće li ga biti ,kada i kakavog intenziteta, iz Seizmološkog zavoda ,izveštavao je kolega koga smo zvali Kojadin. Sve do trenutka kada je glavni i odgovorni urednik Dragan Marković rekao '’Pošaljite Plavog (još sam bio '’bezimeni’’ u Studiju B) da se javi iz Seizmološkog. '’Jer on šta god da kaže ljudi odu da spavaju, a Kojadin kad se javi, skaču kroz prozor’’. Naravno , taj Kojadin je tada bio bolji novinar od mene jer je uzbuđivao ljude. To mi je pomoglo da shvatim da i moja flegmatičnost može negde dobro da se smesti, samo treba pronaći gde.
U vaše emisije pozivate izuzetne a manje poznate osobe, pre nego miljenike gledalaca. Da li vi time želite da edukujute publiku i upoznate je sa manje poznatim, ali pažnje vredne javnosti prema tim ljudima?
Drago mi je što je to primećeno jer se stvarno trudim da pronađem što manje poznate goste, mnogi od njih su prvi put na televiziji bili baš u mojo emisiji N23. Kad sam prinuđen da biram između više kandidata , uvek izaberem najmanje poznatog pa makar znao unapred da je on nešto slabijeg kvaliteta od ostalih. Osim što je uvek dobro videti novo lice , ima neodoljive privlačnosti u osobama koje se prvi put pojavljuju na TV, jer su, u nekom medijskom smislu, još uvek originalni, nezatvoreni, prirodni, puni su neispričanih priča, i još uvek su totalno nesvesni moći televizije. Jer, svaka javna ličnost , više ili manje, "glumi sebe”, ili ima okvir ili ram koji joj javnost stalno veša oko vrata i ne voli da ona izlazi van njega. I to je onda neiskreno i dosadno.
Koliko je teško stvoriti interesantnu emisiju sa naizgled ne toliko interesantnim gostom?
Svaki čovek ima svoju originalnu priču, treba je samo izvući na površinu iz njega. Svestan sam često da emisija neće bit preterano interesantna, ali ako znam da će se slušati nešto pametno, drugačije, vredno pažnje"onda je sasvim OK, da to ne bude i atraktivno. Često je tako u tim mojim emisijama. Nek emisija zadovolji neku prefinjenu manjinu, i cilj je upotpunosti postignut. Ima uzbudljivosti u jedinstvenom primerku, pa makar i krivom i pogrešnom, znaju to dobro i ljubitielji cveća, ptica, retkih predmeta, vina... Osim toga netiražne stvari nisu nevažne, naprotiv. Još u gimnaziji, moj drug Buca i ja počeli smo da cititramo Vergilija "Sve što nije profano, postaje tako kad ga svetina prihvati”. Obojica i danas isto mislimo (a i Vergilije , verujem).
Koliko vremena provodite spremajući se za intervju?
Vrlo mnogo. Sve što živim i radim na neki način je prirema za emisiju (jao bre samo o meni nešto pričamo). To jest, trudim se da teme i gosti mojih intervjua imaju neke veze sa onim što ja živim, o čemu razmišljam, šta volim da čitam i gledam. Onda plus sa strašću i uživanjem pregledam šta se pojavilo poslednje u vezi gosta"evo sad da se pojavi Nil Jang, na primer, pa ceo dan bih imao šta da ga ispitujem. Ali većinu stvari koje znam o gostu ja uopšte ne pomenem tokom intervjua. Dobra priprema mi više pomogne da sednem preko puta njega spokojan i siguran u sebe, i da tako stvorim prijatnu i opuštenu atmosferu njemu za ispovest. Tokom godina(ko li vam dojavi da je već celih 30?!) shvatio sam da čoveka uglavnom ne možete naterati da vam priča ono što vas interesuje. Već da je svako raspoložen za jednu ili drugu temu tog dana i časa kad razgovara s vama, a koja njega interesuje.A kad priča ono što njega interesuje, onda je najbolji. Ustvari svestan sam da ovo pravilo važi za razgovor sa umetnicima, sa stvaralačkim ličnostima koje vas svojom pričom , makar i o najobičnijim stvarima, na neki samo njima dostupan način, podižu iz obične realnosti. Daruju vam kreaciju, a ne odgovore na pitanja.
Vrlo često postavljate pitanja koje bi i sami gledaoci postavili vašim gostima, direktno i iskreno, da li je to rezultat intenzivnog spremanja za emisiju ili samo vaša radoznalost?
Jesam radoznao, verujem da sam zdrav i normalna i "živ”dok god sam radoznao. Čini mi se da smo gledaoci te eimisije, i ja, iz nekog istog filma i da se podudara samo od sebe, šta ja pitam i šta bi oni pitali. Još je bolje kad pogodim pitanjem ono što bi i sam gost sebe pitao. Sredinom devedesetih, vodio sam dnevnu redakciju za kulturu i to je bio verovatno moj najrazdraganiji novinarski period. Sedeli smo zajedno u redakciji i danju i noću, svraćali su kod nas na piće i razgovor mnoge gradske face, a moja ćerka je tu dolazila kao u obdanište i po ceo dan se igrala sa snimateljima, vozačima, novinarima... Tada sam uspostavio pravilo, i sebi i mlađim kolegama: "Nemoj nikad da pitaš sagovornika nešto a na šta ni sam ne bi znao da odgovoriš!” Nisi ti komisija koja treba da obori kandidata, već pomoć nekom veoma vrednom i veoma osetljivom i lomljivom, da se izrazi na gostujućem, odnosno tvom terenu.
Pored emisije "Nivoa 23” radite emisiju "Duhovnici”, da li je to bila vaša ideja ili novinarski zadatak?
Krajem osamdesetih prvi put sam otišao na Svetu Goru i u Hilandar. Stupio sam u totalno novu dimenziju prostora, vremena i smisla. Na Svetoj Gori nije bilo ni elektrike ni telefona niti automobila. U mrklom mraku, monasi su vas raspoznavali po mirisu i mogli da pokažu u kom pravcu je Solun, jer je povetarac preko mora, odatle donosio dah benzina i pržene hrane. Naravno to mi je bilo čudno, ali , posle dve nedelje sa njima, i sam sam, u trenutku počeo da osećam kad me neko pogleda u leđa. Prve emisije o duhovnosti napravio sam tada uz pomoć starog monaha Mitrofana, koji je govorio perfektno nekoliko jezika, imao veze među uticajnim kulturnim krugovima Nemačke, poznavao neke od najpoznatijih živih pisaca Nemačke, a jedno vreme izabran od svih svetogorskih manastira za predsednika Monaške republike Sveta Gora. Dakle, te emisije počeo sam da radim po sopstvenoj ideji, i koliko mi je poznato, bile su to prve emisije te vrste, na našoj televiziji, rađene o monaškom životu iznutra, sa empatijom i bez obaveznog površnog kritizerstva.
Kako je izgledalo provoditi toliko vremena sa ljudima koji su pronašli svoj mir i duhovnost? Da li biste sebe mogli da vidite unutar zidina nekog manastira?
Nikada ne bih mogao da budem monah. Monah se ne postaje odlukom, već se monah jednostavno rađa, kao što je neko rođen za pesnika ili putnika, za vođu ili usamljenika. Dositej Obradović, koji je pobegao iz monaštva, lepo je to definisao kada je napisao da su monasi kao nepravilni glagoli kojih ima u svakom jeziku: veoma malobrojni i sasvim čudni ali i bez njih tako retkih, ne može se govoriti niti zamisliti ijedan jezik na svetu. Baš otac Mitrofan koji me je naučio najlepšim lekcijama o toleranciji govoreći da u celom Univerzumu postoji samo jedno mesto koje možeš i moraš popravljati, a to je tvoja sopstvena ličnost, (sve ostalo nije u tvojoj nadležnosti), pričao mi je o svom drugu, monahu, koji je posle punih 50 godina monaškog života na Svetoj Gori, jednoga dana rekao: "Shvatio sam . Nisam ja za monaha”, skinuo mantiju, i otišao kući. Na rastanku, kaže otac Mitrofan, obojica su bili veoma srećni, jer je njegov prijatelj, ipak, dok još nije bilo sasvim kasno, konačno pronašao sebe i svoj pravi put u životu. A to je najvažnije uprkos teškoćama u pronalaženju puta. Zato bih možda ovom odgovoru trebalo da dodam samo još onu čuvenu krilaticu '’Nikad ne reci nikad".
Mnogi novinari, voditelji prelaze iz jedne tv kuće u drugu. Da li ste vi imali mogućnost da pređete na drugu televiziju (ako jeste zašto je niste iskoristili, ako niste da li bi je prihvatili)?
Radio sam 1995. u TV Politici jer su me isterali sa Studija B. Upala je ekipa u trenerkama i sazvala Zbor radnih ljudi, da se aklamacijom ispljuje staro i podrži novo rukovodstvo. U jednom trenutku setio sam se uključenog automata za kafu u mojoj kancelariji i potrčao na sprat ispod da ga isključim, ali u hodniku, zakucaše me za zid nepoznati momci u trenerkama: nema naglih kretnji dok se demokratski ne ustoliči nova vlast u Studiju B. I danas u Studiju B ima kancelarija gde stoji trag čizme u visini kvake na vratima. Jer tako je policija otvarala neke prostorije. Dugo sam mislo da je otići u drugu kuću, značilo da sam izdajnik. Puno smo dali , i ličnog, i privatnog života Studiju B, a petog oktobra oslobođen je tv "Pink”. Međutim nije mi žao. Još odavno, rešio sam da ostajem tu, ali da me niko neće zvati '’Velja iz Studija B’’. Kako se to postiže, druga je priča, ali postigao sam, zar ne?! Ja sam samo VP, novinar. Strašno volim da pišem za novine i zovu me često da nešto napišem. Iz drugih televizija ne zovu me da im dođem. Ma ja mislim da nikog i ne zovu da pređe iz jedne u drugu tv, već su to uvek neki tajni poslovno-politički dogovori o prelasku , koji "prelaznika” obavezuju i svezuju.
Vi ste roditelj. Koliko je danas lako ili teško obavaljati ulogu roditelja?
Sve su uloge danas teške, ali neke su manje a neke više važne, a bez sumnje najvažnija je roditeljska. Danas kad dolazim kući pa na interfonu ispred naše zgrade pritisnem dugme da mi ćerka otvori kapiju i čujem kroz onaj zvučnik koji odvratno krči, Kristinin veseli glas i pitanje "Ko je ?”, ja se osećam najponosniji na svetu što mogu da odgovorim '’Tata !’’.
Da li mislite da je danas mnogo teže deci usaditi neke prave vrednosti nego što je to recimo bio slučaj u vreme vašeg odrastanja?
Ne mislim da je moje vreme i da su vrednosti moje generacije bolje od onoga pre ili posle, mada se mi čvrsto i verno držimo svojih uverenja kao da su najbolja na svetu. Sećam se da smo ih izgradili, naša uverenja, u strahovitom otporu prema onom što je bilo nuđeno i tada moderno. Tako i od svoje ćerke očekujem da bude svoja, da mi se suprotstavlja, da ne kopira moje stavove i moje ukuse, ali da bude iskrena, hrabra, lojalna, da bude obrazovana i mudra, a kad je najvažnije, da se rukovodi odlukama svog srca.
Koliko vam znače porodica i prijatelji?
Citirajući La Brijera , moja drugarica, filozof i lepotica, Marina Kalo kaže :”Radoznalost ne počiva na osećaju za ono što je dobro i lepo, već za ono što je retko, što mi imamo a drugi nemaju. Ona nije vezivanje za nešto savršeno, već za ono što je traženo, što je u modi. Ona nije zabava, već strast koja je ponekad tako silovita da za ljubavlju i ambicijom zaostaje samo zbog ništavnosti svog objekta". Oskar Vajld, o modi i strasti za predmetima, govori negde da obe podaruju čoveku takvo osećanje sigurnosti, kakvo mu nije dala ni jedna religija. Jedino porodica i prijatelji mogu da nas spasu i vraćaju svaki dan u normalno ljudko stanje.
Mnoge vaše kolege provode dosta vremena po beogradskim kafanama prizivajući duh starih vremena, vi ste svojevremeno u vašoj emisiji izjavili da vam je draže vreme provedeno po malim beogradskim knjižarama i antikvarnicama"da li je to zato sto je danas većina kultnih kafana izgubilo svoj duh ili zatvoreno (ili imate neki drugi razlog)?
Kultne kafane su zatvorene, ali zatvorene su i kultne beogradske knjižare. Od one u Cetinjskoj do Antikvarnice SKZ sa legendarnim Mićom Podunavcem, preko puta "Beograđanke”. Bilo ih je na desetine u gradu, mada se nije mnogo znalo o tome. Mala javna tajna: i u kultnim knjižarama pilo se isto toliko dobro i toliko mnogo koliko i u kultnim kafanama. Samo si trebao da znaš ljude, da te puste u svoj krug . U tim knjižarama je bilo kao u onim tajnim engleskim džentlmenskim klubovima gde si član i sve ti je dostupno, ili nisi član i ne znaš da mesto uopšte i postoji. Da ne kukamo za starim dobrim kafanama , knjižarama i vremenima , mislim da treba da osnivamo neke naše tajne klubove i družimo se sa ljudima koje volimo. Čitao sam kako je neka bogata američka firma ukinula svoj poslovni prostor, pošto moderna sredstva komunikacije omogućavaju da su svi međusobno neprestano u kontaktu ma gde se nalazili. I da mogu da šalju svoje radove na bilo koju adresu, da ne moraju zbog posla svako jutro u kancelariju. Ali, brzo je otkriveno da su ostali bez ideja. One se rađaju samo u direktnoj komunikaciji ljudi, u pijuckanju kafe, svađanju i "ogovaranju”, pa čak i ćutanju pred drugim čovekom.
Kakva su vaša sećanja na studentske dane?
O tome bih mogao roman da napišem , (što i nije sasvim hipotetična ideja). Roman je napisao o tome Mika Oklop”CA. Blues”, odlična knjiga. Svuda je vladao neki optimizam , na zapadu su nas čak mazili više nego ostali svet, jer smo "paćenici” iz komunističkog lagera. Studirao sam u Beogradu gde sam povremeno dolazio da dam ispite i overim godinu, a živeo sam u studentskom stanu na Kensingtonu, prao sudove u noćnom restoranu "Bon Apeti”, gazda me je, iz zezanja, vodio na Marksov grob i konjske trke, zajedno sa Anom, poljakinjom, studentom psihologije i najlepšom konobaricom koju sam ikada video. I sad kad se setim da nas je, društvo iz tog mog stana u Rosary Gardens 4 (ugao Old Brompton Road i Cromwel Road) zvao na čaj Mik Džeger jer smo mu pomogli nešto, i samom sebi kažem '’Ma da ne lažeš malo !?” Još se sećam Džegerove adrese: Park Lane 8. Nisam otišao, naravno, jer smo Manuel, Loyd i ja, "muzički prosvećeni”, da ne kažem uobraženi deo naše komune rekli; "A što on ne dođe kod nas na čaj ?” Ostali su išli , doneli nam demo kasete albuma koji se posle zvao "Exile on main street”.
Šta ste poslednje pročitali?
Pomerite se smesta , za ovo "poslednje”. Ništa u životu, pa ni sam život, nema tačku, već uvek samo zapetu, kako bi rekao jedan od duhovnika koje sam intervjuisao, otac Justin Studenički. Čitam uvek nekoliko knjiga, trenutno(nikako kao poslednje): "Dylan” zbirku tekstova koje je sakupio časopis "MOJO”,Radovan Popović ”Životi bez laži”, Laura Barna "Moja poslednja glavobolja”, Predrag Krstić "Filozofska životinja”, Nedeljko Ješić "Tin Ujević u Beogradu”, Predrag Smiljković "Merokaz”, Fr. Seraphim Rose "Gods Revelation to the Human Heart” (ponovo, treći put), a listam Dobricu Ćosića, '’Lovčevi zapisi- tom peti’’, vrlo zabavno štivo" Osim prve , koju sam kupio u Beogradu na rasprodaji, i pretposlednje koju sam dobio u Americi u manastiru Svetog Germana sa Aljaske, ostale knjige dobijam od beogradskih izdavača za "dž” što je jedna od retkih prednosti ove naše unakažene novinarske profesije.
Često ste viđani ispred SKC-a kako kupujete diskove, da li radije birate stare klasike ili volite da eksperimentišete i sa nekim novijim žanrovima?
Uvek tražim nešto novo, mnogo diskutujem o tome sa ljudima koji su upućeniji, što je osnov mojih strasnih druženja sa Žikicom, Giletom, Vučkom, Anjom, Acom, Cecom, Vojom, Điđom, Čejom, Milošom, Vlajom, Mimicom" .Neprekidno slušam muziku. Možda je Gile najviše upravu kad kaže da sve novo, pre ili kasnije bude negde zatureno u policama sa diskovima a uvek su pri ruci Dylan i Stonesi. Ova nauka ide tako impresivno napred i verujem da će već u genima mojih unuka, neki načitani doktor sa čuđenjem da otkrije da im je deda čuo pesmu "Satisfaction” sedam miliona puta jer je to toliko puta prošlo kroz moje uši, da ga ima utetoviranog i u DNK potomaka. I čudno ta pesma mi još nije dosadila. Nimalo.
Vaš omiljeni bend?
Mnogo ih je , naročito starih , pogotovo onih iz šezdeseti godina. Pojavljuju se odlični novi, pa nekako nestaju. Sad mi pada na pamet jedan novi koji još nije pao i koji je fenomenalan: "Arctic Monkeys” (dobri su aktuelni CD-ji "Racounters”, "Giant Send”, "Coldplay”..). Međutim , naj omiljeniji mi je bend '’Backstage’’, koji vodi Vita Vučetić, sekretar osnovne škole u Lajkovcu. Kad odem u moju vikend-kućicu u jednoj šumi na brdu, u blizini Lajkovca, ja im se pridružim kao ritam gitara i glas. Sviramo u :kafićima i picerijama u Lajkovcu, Valjevu, Ljigu, Mionici, Ubu, po slavama i rođendanima,u mojoj vikendici" Kolubarski "never ending tour”. I sviramo za sebe najviše , a što se i publici najviše dopada.
S obzirom da ste javna ličnost, koliko vremena provodite brinući o svom izgledu (kako spoljašnjem tako i unutrašnjem)?
I odevanje je način javnog izražavanja i komuniciranja. Moj stil je da ta komunikacija bude diskretna i kroz detalje. Često razvijem emotivni odnos prema starom džemperu, ili kaputu (pa i pesme su o tome pisane, setite se Duška Radovića ili Lenarda Koena), i onda su mi te stare dronjave stvari najdraže i najprijatnije se osećam u njima. Ništa nije udobnije od prastarih cipela, niti teže kad moraš da se pozdraviš sa njima jer su se konačno raspale. A "život javne ličnosti”je ponekad komičan: ulazim u samoposlugu u '’Beograđanki’’ a prema meni ide , srdačno šireći osmeh, sa rukama punim kesa od kupovine i kao da će da me zagrli njima, meni nepoznata gospođa. Već očekujem, završiće rečenicom ""i samo tako nastavite”. Međutim ona se najdnom smrači, okrene i potrči nazad sa onim kesama u samoposlugu kao da beži od mene. Preko leđa mi dobacuje "Zaboravila sam da kupim "Pavlovićevu mast’ "'’ .
Da li mislite da je dobro odeven čovek u boljem položaju u odnosu na dobro obrazovanog?
Zavisi kud se uputio taj Čovek. Ako krene da razgovara sa ovim našim novim bizmismenima onda mu je najbolje da se napirlita i izglanca do plavog (Blue suede shoes) one smešne cipele sa pačijim kljunom, ne bi li se "videlo iz avijona” da on samo na obuću daje 500 evra, da postavi na sto ispred sebe bar dva mobilna, i da se smeška i ništa ne priča. A kad kreneš među Ljude, onda obuci svoje dobro raspoloženje (koje ne isključuje omiljenu košulju i patike) i gledaj da razmeniš dobru energiju sa ostatkom sveta.
Ima li uopšte zamene za pravo obrazovanje?
Ako mislite na klasičnu školu, na diplomiranje na fakultetu , to je neophodno kao početak. Ne volim baš ljude koji nemaju nikakav fakultet. Međutim skoro ništa se na fakultetima ne nauči, osim stekne neka disciplina, ili otkrije gde se i kako stvari mogu pronaći. Sve što znaju moje kolege kojima se divim, kakav je na primer Žikica Simić, oni su naučili sami, i često su zadivljujuće veliki stručnjaci u oblastima koje im uopšte nisu profesija. Onaj dasa što je prvi pročitao egipatske hijeroglife, bio je ekonomista po obrazovanju i radio kao službenik banke, a nadigrao je sve arheologe i grafologe sveta, i to u nekoliko generacija. Mislim da je engleska savremena poslovica da ljudi najčešće u životu uspevaju kroz svoj hobi.
Prema vašem mišljenju,da li Beograd danas poseduje taj stari šarm metropole koji je nekada imao?
Beograd uvek ima svoju snagu, i ako nema stari, ima novi šarm. I jeste metropola, vibrira to nekako iz ovog mesta na kome je Beograd postavljen i izgrađen, i kao loša i kao dobra njegova sudbina. Skoro sam upoznao, praveći intervju s njim, velikog umetnika, nesvakidašnje iskrenog i emotivnog čoveka, lautistu Edija Karamazova. On je rođen u Bosni, živi u Zagrebu, jer mu je kaže to najjednostavnije ako hoće da komunicira sa svetom, ali potvrda konačnog uspeha mu je uspeh u Beogradu na koncertu. Nešto se sigurno može zaključiti i iz samog rasporeda nedavnih koncerata svetske mega- zvezde Stinga na Balkanu : Sting je u subotu svirao u Beogradu, u nedelju u Zagrebu, a u ponedeljak u Bukureštu . I ko je dobio najbolji dan za koncert ?
Da li koristite nove tehnologije?
Ja sam tehno manijak i da imam više novca bolje bi se to primećivalo. Ovako mogu samo da čitam o tome šta ima novo. Jedno od najuzbudljivijih mojih putovanja je u Silikonsku dolinu u Bej Erijiu San Franciska. Bio sam u kompanijama "Google”, u "eBAY”, deluje nestvarno kad prođeš pored zgrade (barake – rekao bi Cane) na kojoj piše "Yahoo”, "Microsoft”, "Oracl”" ili sedeo sam u "Mozilla Firefox” i razgovarao o cveću koje zalivaju oko svoje zgrade sa klincima koji prave nove softvere za ceo svet. Svi oni, na pauzu za ručak idu u jedan isti restoran. To je tek zanimljivo, videti kako jedan od drugog pokušavaju da saznaju šta konkurencija sprema dok sakrivaju svoje planove, i svi su međusobno vrlo prijatni i srdačni. I u svakoj od tih kompanija, je bar po neko iz Beograda, deca mojih prijatelja. Nije to poznato ni u firmi, a ni van nje, što je i dobro i loše, i što je druga priča.
Kakvo je vaše mišljenje o svemu tome?
Veoma volim tehnologiju i mislim da se čovek ne mora stideti ni malo ako pogleda šta je postigao u ovoj oblasti. Nažalost druge oblasti je zapustio, od međusobnog razumevanja, sve do debljine ozonskog omotača nad Australijom. Verujem i bukvalno u romantičnu rečenicu pisca Gorana Petrovića iz jedne od njegovih knjiga koja otprilike glasi: čovek da nije izumeo avion, do sada bi i sam naučio da leti. Ovako, čini mi se da će zaboraviti i da hoda, jer pogledajte samo ovaj munjeviti rast broja prekomerno debelih ljudi , naročito u tehnološki najrazvijenim zemljama. Oni se već sada jedva kreću i na sopstvenim nogama.
Da li su vam draže stranice knjige ili internet stranice?
Što bi rekli prvaci likvo-hedonizma kad ih pitaju rakijica ili kafa? : "nemoj samo to da mi razdvajaš, molim te!”. Volim i internet i knjige. Da li je budućnost umetnosti (književnosti, muzike".) u video radovima, ju tjubu".ljudi koji isključivo objavljuju svoje radove na netu, a ne u fizičkom obliku?
Mislim da će umetnički radovi u sajber spejsu dobijati novije i savršenije oblike i punopravniji tretman. Ni fotografija nije bila umetnost pre sto godina. Ni video radovi, ni svirka na električnoj gitari. A jadni Bah ni za klavir nije znao, a danas da je živ, ne bi me čudilo da radi u nekom kompjuterskom dizajn centru. Jer važne su samo ljudske vizije a da li ih prenosim olovkom ili laserom, nije bitno za suštinu, mada može mnogo da olakša stvari.
Šta više preferirate Apple ili Microsoft?
Najveći "izum” Bila Gejtsa je da mu kupci finansiraju razvoj porizvoda. Problem je što on taj razvoj nikako da dovrši. Još od pentiuma 386 i windowsa 95, pa sve do ove nesrećne VISTE danas, vi kupujete mašinu i program za koji vam odmah u radnji kažu da ne valja, da će da pada i s vremena na vreme čudno da se ponaša. Moj drug inženjer u Kupertinu, u "Apple”-u, kaže da njegova firma nema ni jednog sistem administratora, (kao što svuda u svetu na svakih pet majkrosoftovoh kompjutera imate zaposlenog inženjera koji po ceo dan trči oko njih, dezinfikuje ih i restartuje). Bil Gejts, kad bi pravio pogačice onda bi svi kod kuće imali i zaposlenog pekara koji bi pazio da vam se pogačice ne ubuđaju dok ih donestete kući, ili ih ne napadnu mravi dok ih čuvate u frižideru. Kad nekom kažem da za "Apple” nemam antivirus program jer mi ne treba, ili ne veruje, ili, još genijalnije, kaže: "Znam. To je zato što se za Apple ne prave virusi!” Ama nema virusa, čoveče ! Ne čuju ! Majkrosoft je primer masovnog slepila.
.jpg)
