Izvor: B92, 17.Feb.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U poteri za Nansenovim duhom
Dva pustolova uputila su se preko Arktika stopama norveškog pionira polarnih istraživanja.
Napisao: Piter Miler
Snimili: Borg Ousland i Tomas Orlič
Izvor: National Geographic Srbija
Tomas Olrič ga je prvi ugledao. Bilo je sasvim belo, poput dugog, glatkog oblaka na horizontu sa samo jednom tamnom prugom. Senke koje su prolazile preko pruge su ga odavale. Te senke su se kretale – to su bili oblaci – ali pruga nije. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
„Mislim da vidim kopno", rekao je Borgu Ouslandu, s kojim je proteklih šest meseci proveo na Arktiku u poteri za uspomenom na dva slavna istraživača. Krenuvši sa Severnog pola, dvojac je na skijama prešao 974 kilometra do tog mesta blizu severne obale Zemlje Franje Josifa, zabačenog sibirskog arhipelaga na kome su Fritjof Nansen i Jalmar Johansen potražili utočište posle pokušaja da stignu do Pola 1895. godine.
Poput mnogih norveških dečaka, Ousland je odrastao na pričama koje su opisivale Nansenove podvige. Godinama kasnije te priče su ga nadahnule da preduzme prvo samostalno putovanje na skijama do Pola, što je bio jedan od 14 njegovih odlazaka koje je izveo kao profesionalni pustolov i vodič. Sada su on i Orlič, planinar i fotograf, sledili istu onu mučnu rutu kojom su 112 godina ranije prolazili Nansen i Johansen – što niko drugi nikad nije učinio.
„Sa sobom smo poneli Nansenovu knjigu, pa smo znali da doživljavamo mnogo toga sličnog", rekao je Orlič. „Baš kao i oni, imali smo skije i kajake, ali mi smo koristili padobranska jedra umesto pasa, pa smo bili brži. I naravno, imali smo komunikacione uređaje i navigacionu opremu, dok oni nisu mogli sa sigurnošću da znaju gde se nalaze. Njihova stara karta uopšte nije bila tačna."
Kopno koje je Orlič primetio bilo je daleka obala ostrva Eva-Liv, koje je tako nazvano po Nansenovoj supruzi i njihovoj ćerki. Ali to što su Orlič i Ousland videli ostrvo nije značilo da do njega mogu i da dođu. Kad su Nansen i Johansen prvi put uočili ostrvo Eva-Liv, pomislili su da bi za dan-dva mogli da stignu do njega. Na kraju im je za to bilo potrebno 13 dana i jedva su uspeli da se dočepaju kopna.
U junu 2007. godine Orlič i Ousland su se suočili sa istim preprekama. Gladak morski led po kome su danima jurili, vukući svoje teške plastične kajake napunjene hranom i opremom, zamenio je haos ledenog krša koji je izgledao „kao da je tu neki div napravio užasan darmar", kako je Nansen opisao tu scenu. I, što je bilo još gore, čitav taj rusvaj se kretao prema severozapadu, udaljavajući se od ostrva Eva-Liv, a ledene sante su strugale jedna o drugu odozdo gonjene morskim strujama.
Nemajući druge mogućnosti osim da se probijaju napred, pustolovi su jedino mogli da se uzdaju u sreću na ledu koji se kretao. Budući da su još bili 15 kilometara udaljeni od kopna, skakali su sa sante na santu, vukući svoje teške kajake pomoću užeta dugačkog 12,5 metara. To je bilo iscrpljujuće i stresno iskustvo. Ousland je nekoliko nedelja ranije već bio propao kroz led, upavši do struka u ledenu vodu. Sad je Orlič počeo da se priseća užasnog iskustva iz 2006. godine kad ga je oluja zarobila nedaleko od sibirskog Arktičeskog rta na ledenoj santi koja se raspadala. Našavši se još jednom na milost i nemilost nestabilnog leda, rekao je: „Moram da priznam da sam bio užasnut."
Noću su se borili da uhvate malo sna dok se led pod njima kretao, „kao da vas neko udara u leđa", kaže Ousland. Čudna stvar je bila tišina. Morski led zimi stvara strašnu buku dok se lomi i ploče stružu jedna o drugu, ali tokom blage prolećne klime, kad se temperature približavaju nuli, ledene ploče debljine do jednog metra mrve se bešumno jedna o drugu. Jednog jutra u četiri sata, Orlič je probudio Ouslanda da bi mu rekao kako se prema očitavanjima GPS uređaja udaljavaju od obale brzinom od skoro jednog kilometra na sat. Kad su otvorili šator, videli su da se stotinak metara od njih našao ogroman kanal crne vode.
U tom trenutku su odlučili da ulože najveći mogući napor da se dočepaju kopna. „Dogovorili smo se da se ne zaustavljamo dok ne stignemo tamo", rekao je Ousland, „jer ako tog dana ne uspemo da dođemo do tog ostrva, onda do Eve-Liv nikad nećemo stići." Uputivši se prema jugoistoku, vukli su se i veslali kroz gustu maglu dok nisu došli do ivice čvrstoga leda. Bili su u pokretu više od 24 sata. Orlič je pomoću GPS uređaja proverio da li ima kretanja. Nije ga bilo. Taj led je bio čvrsto vezan uz kopno. Uspeli su.
Sledećih osam nedelja sledili su Nansenov i Johansenov put kroz arhipelag u pravcu jugozapada, prelazeći s ostrva na ostrvo.
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U JANUARSKOM BROJU DONOSI:
- Prava cena zlata
- Iza zidova Bele kuće
- Polarna saga I i II
- Pečalbari od pamtiveka
Više o januarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
.jpg)
