Izvor: B92, 11.Jul.2011, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tabloidi - gde je granica?
Tabloidi širom sveta imaju jako dugu i šaroliku istoriju pronalaženja novih načina da svojim čitaocima obezbede najpikantnije vesti iz sveta moćnih, bogaih i poznatih. Do informacija se dolazi preturajući po smeću, i-mejlovima, praćenjem i potplaćivanjem takozvanih doušnika..
Međutim, čini se da je jedan tabloid otišao predaleko. Magazin „News of the world", koji se nalazi u rukama svemoćnog Ruperta Mardoka, svoje poslednje izdanje objavio je 10. jula 2011. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << godine nakon skandala u vezi sa prisluškivanjem telefonskih brojeva brojnih poznatih osoba. Optužbe da su novinari ovog lista prisluškivali sekretarice i telefonske pozive čak i običnih ljudi – uključujući tu i brojne porodice koje su izgubile svoje voljene prilikom terorističkog napada na London 2005. godine potpuno su šokirale i razgnevile britansku javnost koja sada traži da se tabloidi stave pod lupu pravosuđa i da se postave jasne granice koje nikako ne smeju biti pređene.
Ovo saznanje, koje je inicijalno pokrenuo levo orijentisani Guardian, samo je deo dugogodišnjeg skandala u vezi sa prisluškivanjem, a koji je prvi put obznanjen kada su članovi Kraljevske porodice saznali da pojedini tabloidi prisluškuju njihove telefonske brojeve.
Iako se ovaj skandal desio u Velikoj Britaniji, postavlja se pitanje da li su tabloidi u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu bolji ili gori? Da li su britanski tabloidi zaista prvi u trci ka dnu i koje vrste informacija u drugim zemljama ipak zaustavljaju prese?
Kratak odgovor na ova pitanja glasio bi: Jesu, i to samo zato što mogu.
Izuzetno konkurentno tržište jednostavno ih tera da budu što provokativniji i šokantniji, jer ako jedan tabloid propusti da objavi vest zbog moralnih razloga, bez iakakve sumnje deset drugih će je objaviti. Kada je prodaja jedini merilo uspeha, veliki broj novinara pod ogromnim pritiskom je da svojim urednicima isporuči traženo jer ih u suprotnom čeka otkaz, ali i stotine drugih novinara koji će vrlo rado ušetati u njihove kancelarije.
Novinari se u pokušaju da dođu do informacije koju niko nema koriste brojnim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima, pretvaraju se da su neko ko nisu kako bi dobili željene informacije, potplaćuju policiju i unajmljuju privatne detektive.
Svi ovi metodi prisutni su decenijama, ali kako tehnologija napreduje i načini za dolaženje do potrebnih informacija evoluiraju. Sada postoje i mobilni telefoni, poruke, i-mejlovi... Jako je mali broj novina koje i dalje uspevaju da zadrže svoje tiraže bez primene ovih, krivičnih, taktika.
Centar finansijskog i medijskog carstva Ruperta Mardoka nalazi se u Americi, međutim, čini se da ni američki novinari, uprkos života u zemlji gde je jedino merilio zeleni papir, nisu spremni da idu toliko daleko kao njihove britanske kolege.
Jedna od najvećih razlika leži u činjenici da veliki broj američkih časopisa svoj prihod dobiaj zahvaljujući oglasnom prostoru, dok novine u Velikoj Britaniji svoj profit ostvaruju isključivo prodajom širokoj javnosti. Oglašivači svoje oglase, po paprenim cenama, žele da objavljuju u novinama koje poseduju određeni kredibilitet i oni su možda i glavni razlog zašto određene granice i slobode u Americi još nisu izbrisane.
Skandale poput onog koji je pogodio Bila Klintona i Moniku Levinski nisu otkrili tabloidi već ozbiljni magazini i to ne putem prisluškivanja...sve informacije dobijene su zantno tradicionalnijim metodama izveštavanja.
U Evropi takođe postoje jasni zakoni koji ograničavaju delovanje tabloida.
U Francuskoj, izuzetno strogi zakoni koji se tiču privatnosti pojedinca sprečavaju magazine da objavljuju neprikladne fotografije poznatih. Oštre kazne uspele su da stvore određeni kod među novinarima koji ih sprečava da prisluškivanjem i potplaćivanjem dolaze do informacija potrebnih za povećanje tiraža. Ukoliko bi do toga došlo, svako ko bi na ovaj način došao do priče najverovatnije bi bio obeležen od strane novinara i urednika.
U Francuskoj, izveštavanje prestaje ispred vrata spavaće sobe, a nedavni skandal u vezi sa Straus Kanom izazvao je prilično negativne komentare kada su magazini objavili tu priču.
Situacija u Nemačkoj malo je drugačija. Tabloidi su ovde izuzetno čitani i traženi, i moglo bi se reći da ni u kom slučaju ne zaostaju za ostrvskim, ali i ovde postoje zakoni koji se staraju da ih u krajnjem slučaju ne preteknu. I ovde postoji jasna granica kada je privatan život u pitanju, sem ako neko ne napravi izuzetno javan istup.
Šokantne priče i fotografije poslednjih godina potresaju i Italiju, pogotovo njenog premijera Silvija Berluskonija, u čijem vlasništvu se nalazi najveći broj medija, i to većinom onih ozbiljnijih kao što su Corriere della Sera, La Repubblica i La Stampa. Međutim, čak su i pojedini od od ovih listova dolazili do svojih informacija prisluškivanjem, a u najvećem broju takvih slučajeva snimci su dolazili od advokata.
U sve napornijoj trci za tiražima, većina slavnih, moćnih i poznatih, svom snagom pokušava da sačuva svoj privatan život od budnog oka kamere i vrlo često oštrog penkala novinara koji na sve načine pokušavaju da dođu do priče koja će prodati sledeći broj i obezbediti im platu. U nedostatku priče tabloidi često umeju da pribegnu i izvrtanju istine, lažima i dezinformacijama. Ali, da li ljudi znaju za to, da li ih uopšte briga? Da li nestajuća linija između „vesti" i senzacionalizma bilo koga pogađa?
Da li će takva vest naneti štetu, sasvim sigurno je da hoće. Zato postoje zakoni, koji moraju da se sprovode kako bi se ono malo privatnosti, koja je svima ostala, sačuvalo.
Ljudi će uvek, pa čak i u Srbiji, kupovati tabloide jer žele da na bilo koji način, budu deo tog naizgled udaljenog, boljeg, sveta. Žele da vide da su i moćni zapravo samo ljudi od krvi i mesa, baš kao i oni, i da greše, pate i imaju identične probleme kao i obični ljudi – da su i oni kao i mi.
Granica u Srbiji, kao ni adekvatni zakoni koji se sprovode, ne postoji. Jedino merilo smo mi sami, da li ćemo želeti da kupimo određeni tabloid i uživamo u tuđoj sreći i nesreći ili ćemo ipak odlučiti da novac utrošimo pametnije.
Svako ima priliku za svojih pet minuta slave, samo, ostaje pitanje, da li ćemo nakon toga postati slavni ili žigosani?
Sledi li obračun sa tabloidima?
