Izvor: Press, 18.Nov.2012, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ako usporim, biću mrtav
Energija - Povodom evropske turneje muzičkog spektakla „Zid" na kojoj će se naći i Beograd, specijalni dopisnik Pressa Biljana Obradović intervjuisala je tvorca ovog projekta, legendarnog muzičara Rodžera Votersa
Legendarni kompozitor, tekstopisac i frontmen benda „Pink Flojd" Rodžer Voters najavio je evropsku turneju sa svojim muzičkim spektaklom „Zid", na kojoj će se 1. septembra 2013. godine naći i Beograd. Voters je tokom 19 godina, koliko je proveo u >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << „Pink Flojdu", učestvovao u izradi njihovih najboljih albuma - „The Dark side of the Moon", „Animals", „Wish you were here", „The Wall", a od 1984. posvetio se solo karijeri.
Maestralni muzičar je pre tri godine došao na ideju da pokrene sopstvenu scensku produkciju pod nazivom „Zid", koja je za kratko vreme stekla epitet kultnog spektakla za koji se danas na svim stranama sveta traži karta više. „Zid" je, inače, inspirisan istoimenim albumom „Pink Flojda" zbog kojeg je bend 1980. godine započeo turneju „The Wall" i koji je do danas ostao jedan od najuticajnijih u istoriji pop kulture.
Sa idejnim tvorcem današnjeg „Zida", koji obara svetske rekorde kada su muzičke turneje u pitanju, razgovarali smo u Londonu, gde nam je govorio o sebi, svojoj muzici, ali i nekim strahovima, željama i ambicijama.
Album „The Wall" ste svirali svuda po svetu, zašto ste odlučili da iz zatvorenog sve prenesete na otvoren prostor?
- Imao sam divne uspomene na period u Južnoj Americi kada smo svirali turneju sa albumom „Dark side of the Moon" i jednostavno sam želeo da se tamo vratim. Kako oni nemaju sale, onda smo morali da razvijemo šou i prilagodimo ga otvorenom prostoru sa mnogo više vizuelnih informacija.
U čemu najviše uživate dok svirate?
- To je posebna konekcija između mene i publike. Kada sam bio u „Flojdu", bio sam mlad i nisam uopšte uživao u tome. Prilično sam bio krut, nisam znao da osetim tu konekciju sa publikom. Verovatno je taj problem „diskonekcije" više bio stvar neke unutrašnje klime u bendu. Sada se sve promenilo i konačno osećam da je važno prepoznati tu emociju koja postoji između publike i mene.
Ako govorimo samo o turneji „The Wall", koju pesmu najviše volite da svirate?
- Ima ih mnogo, naravno u sklopu sa specijalnim efektima koji se pojavljuju na zidu. Ipak, za mene najpotresniji momenat i vrlo emotivan trenutak na koncertu bio je kada se na zidu emitovao film o devojčici koja je pisala ocu da se vrati iz rata. Gledao sam prve redove publike i video suze u njihovim očima. To me je baš ganulo.
Oči u oči .... Naša dopisnica pretresla je sa Votersom mnoge teme
Godina 2012. je posebna jer je „The Wall" premašio sve rekorde na turneji po Južnoj Americi, sa rasprodatih 15 stadijumskih koncerata u Čileu, Brazilu i Argentini, gde se nastupali pred 75.000 fanova.
- Jedan od najupečatljivijih momenata tokom koncerta u Brazilu, koji je bio među prvima, bio je kada sam pozvao sve ratne veterane iz raznih krajeva da dođu kao gosti. Bili su pola sata pre koncerta sa mnom u bekstejdžu, rukovali smo se, pričali i to je bilo vrlo dirljivo. Nisam znao šta da očekujem. Svi su imali „oko sto godina" i bili su vrlo slatki. Borili su se protiv nacista u Drugom svetskom ratu kao dobrovoljci, ali su napustili Brazil i dezertirali jer nisu više želeli da se bore. Jedan od njih, otprilike mojih godina, nije čekao da se slika sa mnom, već mi je samo stisnuo ruku i rekao mi „Tvoj otac bi bio ponosan". To me je baš pogodilo i jedva sam se popeo na scenu, trebalo mi je vreme da se priberem.
Činjenica je da su društvene kritike iz vaših pesama iz 80-ih i dalje primenjive na ovo vreme. Da li ste razočarani što svet nije postao bolji?
- Da, ali ja sam optimističan. Danas ipak postoji komunikacija među ljudima koja je van granica nekih ideologija. Sada nam je lakše da sagledamo jedan deo istorije čiji smo i mi bili deo. Verujem da ćemo mi, kao ljudska bića, konačno moći da shvatimo da svi odgovori leže u dubini svih previranja, sukoba i borbi koje se dešavaju širom sveta. Nadam se da uzgajamo decu koja će u velikoj meri promeniti svet.
Pesma „Brick in the Wall" kritikuje školski obrazovni sistem. Kako ste je u stvari napisali?
- Duboko verujem da je najveći dar koji možemo da damo deci, osim života, obrazovanje. Pesma je napisana kao moj lični protest protiv sistema školovanja kojem sam bio podvrgnut. Mnogo vremena sam potrošio u svom revoltu protiv autoritativne prirode obrazovanja škola koje sam pohađao. To su bile institucije uskih shvatanja i nehumanosti nekih ljudi koje su tada kontrolisali moj život i strašno sam bio ljut zbog toga.
Za tri meseca održaćete 25 koncerata. Šta je tajna vaše energije?
- To svima izgleda kao veliki napor, što i jeste. Turneje umaraju i moram da održavam fizičku kondiciju da bih bio u stanju sve da izdržim. Glavni razlog je što volim ovaj posao, a drugi što sam shvatio da, kako godine prolaze, jednostavno ne smem da stanem. Ako stanem, sve će početi da se usporava i ja ću jednostavno biti mrtav. To je nešto čega stariji ljudi postaju svesni. Zato moraju sami sebe da teraju da „na silu" budu aktivni. Priznajem da ja to sebi radim. Moja sreća je što uspevam da trčim tokom koncerta.
Sledeće godine 1. septembra sviraćete u Beogradu na Ušću. Čime ćete nas iznenaditi?
- U koji god grad da odem, trudim se da naučim nešto o „fonetici" tog podneblja, kako bih mogao da pozdravim publiku na njihovom jeziku. Drago mi je što je Beograd na listi sa drugim evropskim gradovima. Nikada pre nisam svirao u Beogradu i obećavam da ćemo vašoj publici doneti pravi audio-vizuelni spektakl. Zid je dug 150 metara i visok 12 metara sa do sada neviđenim specijalnim efektima.
