Izvor: Lepota i zdravlje, 14.Apr.2015, 16:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Medunarodni dan igre 2016: Poruka Izrael Galvan

Međunarodni dan igre je 1982. godine osnovan od strane Svetske plesne alijanse u okviru Međunarodnog pozorisnog instituta ITI UNESCO. Od tada se svake godine, 29. aprila, na dan rođenja velikog reformatora umetničke igre, Žan-Žorža Novera (1727-1810). Misija poslanice koja se upućuje iz sedišta UNESCO-a u povodu Međunarodnog dana igre, jeste da podseti na univerzalnost ove umetnosti, koja prevazilazi sve političke, kulturološke i etničke barijere, spajajući ljude širom sveta zajedničkim jezikom Igre. Svake godine, jedan poznati koreograf ili igrač, šalje poruku koja kruži planetom. Tu osobu bira stručni komitet Svetske plesne alijanse, u tesnoj saradnji sa Međunarodnim pozorišnim institutom i Organizacijom za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija (UNESCO). Ove godine, poruku za Međunarodni dan igre šalje Izrael Galvan, slavni flamenko igrač. Karmen Amaja, Valeška Gert, Suzuši Hanajagi, Majkl Džekson… vidim ih kao turbine koje generišu energiju, i oni me vode u razmišljanje o tome koliko je koreografija važna za energiju igrača. Ili možda koreografija i nije toliko važna, koliko je bitna ta energija, taj vihor koji ona pokreće. Zamišljam Teslin strujni kalem koji ih privlači i emituje isceljujući zrak, sa posledicom metamorfoza njihovih tela: Pina Bauš kao bogomoljka, Rajmund Hoge pretvoren u bubu kotrljaru, Vićente Eskudero u insekta sa rilicom, a Brus Li u stonogu. Igrao sam svoj prvi duet sa mojom majkom, u njenom sedmom mesecu trudnoće. Možda deluje kao preuveličavanje. Iako ja uglavnom igram sam, uvek zamišljam da sam okružen duhovima koji čine da napustim svoju rolu “usamljenog igrača”. Zar nije Didi-Hoberman razmišljao da kaže: pesme solee. Kada sam bio mali nisam voleo igru, ali je ona naišla prirodno i lako. Gotovo instiktivno. Vremenom sam shvatio da igra isceljuje, i poseduje gotovo medicinski efekat, ona mi je pomogla da ne budem toliko introvertan, i otvorila me je u odnosu na druge ljude. Video sam sliku deteta obolelog od ebole, i bio svedok njegovog izlečenja igrom. Znam da je to sujeverje, ali nekada se može dogoditi? Na kraju, igra je postala opsesija koja je popunjavala moje vreme i koja je činila da igram čak i kada sam miran, nepokretan, odvajajući me od stvarnosti i činjenica. Ne znam da li je to bilo dobro, loše ili potrebno, ali… bilo je tako. Moja kćerka Milena, dok sedim mirno na kauču, razmišljajući o nekim mojim poslovima, sa svojim sopstvenim žamorom, govori mi: tata, prekini da igraš. A stvar je u tome da ja posmatram ljude koji se kreću dok prolaze ulicom, dok zovu taksi, dok prave pokrete na različit način, u njihovom stilu i sa svim nepravilnostima. I oni svi igraju! Oni to ne znaju, ali oni svi igraju. I želeo bih da im viknem: ima ljudi koji još ne znaju! Mi svi igramo! Oni koji ne igraju su nesrećni, oni su mrtvi, oni ne osećaju i ne pate! Ja volim svet fuzije, ne u smislu marketinške reči, konfuzije koja prodaje neki stil, brend. Bolje razmnožavanje, jedna atomska smeša: koktel u kome su noge vezane za zemlju kao kod Huana Belmontea, ruke sazdane od vazduha kao kod Isidore Dankan, a deo lepršavog struka kao kod Džefa Koena u Gunisima. I sa svim ovim sastojcima napraviti zadovoljavajući i intenzivni napitak, koji je istovremeno delicija i gorčina, i koji udara u glavu. Naša tradicija je takođe u mešavini, jer smo svi nastali iz koktela čija se formula uspešno krije. Ali ne, rase i religije i politička uverenja, sve se meša! Svi mogu igrati zajedno! Možda se ne mogu oslanjati jedni na druge, ali mogu igrati na obe strane. Postoji stara kineska poslovica koja kaže: “lepršanje leptirovih krila može se osetiti u celom svetu”. Kada muva leti u Japanu, tajfun komeša vodu na Karibima. Pedro Romero, nakon vratolonme sevilijane kaže: istog dana kada je bomba pala na Hirošimu, Nižinski je ponavljao svoj savršeni skok po austrijskoj šumi. I nadalje zamišljam: udarac Sejviona Glovera, tera Mihaila Barišnjikova na okret. U tom momentu Kazuo Ono stoji mirno i šalje vrstu elektriciteta ka Mariji Munjoz, koja razmišlja o Konradu Veidtu i tera Akrama Kana da prouzrokuje zemljitres u svojoj garderobi; oni sklanjaju svoje zvečke da bi se pod prekrio umornim kapima njihovog znoja. Želeo bih da mogu da posvetim ovaj Međunarodni dan igre i sve ove reči svim onim ljudima koji igraju baš u ovom trenutku. Ali, dozvolite mi da napravim istovremeno i šalu i želju: igrači, muzičari, producenti, kritičari, organizatori, hajde da se svi dobro zabavimo, da svi zaigramo, kao što je to Bežar činio, hajde da igramo u istom stilu, da igramo na muziku Ravelovog Bolera, hajde da igramo zajedno. Israel Galván

Nastavak na Lepota i zdravlje...