Izvor: eKlinika.rs, 15.Feb.2024, 09:47

Kad si dete, a dobiješ rak: Jelena i Dušan su izdržali bolne terapije i neizvesnost, danas na život gledaju ovako

Odlazak kod fizijatra zbog sasvim drugog problema je Dušanu Zlatanoviću kao osnovcu doslovno spasao život jer je bez ikakvih simptoma imao malignu bolest štitaste žlezde, a Jelena Lovrenčić je sa 12 godina dobila rak na desnom jajniku.
Deca koja dobiju rak moraju imati najveću moguću podršku društva Danas je Međunarodni dan dece obolele od raka. Sa svojim prijateljima i drugim ljudima dobre volje koji još uvek imaju empatiju, sagovornici eKlinika portala >> Pročitaj celu vest na sajtu eKlinika.rs << Jelena i Dušan provešće ga na više lokacija u Srbiji kao volonteri NURDOR-a. Misliće na male heroje koji imaju rak i njihove porodice, sakupljati svaku vrstu pomoći, uz širenje svesti o tome da se život često u trenu pretvori u neočekivanu, grčevitu i neizvesnu borbu. U njoj bi malim borcima i onima koji sa njima prolaze kroz ovo traumatično iskustvo na početku života morala više da pomogne cela zajednica.
Rak kao najveće iskušenje detinjstva: Aktuelna tema ne samo na današnji dan Dušan Zlatanović će uskoro napuniti 25 godina. Bavi se ugostiteljstvom, a u slobodno vreme voli da se druži sa najbližim prijateljima i da, kako je ispričao za eKlinika portal, volontira u NURDOR-u. Jelena Lovrenčić iz Bačke Palanke je njegova vršnjakinja, koja već 5 godina živi i studira veterinu u Beogradu. Obožava sport, većinu je i probala, a najviše uživa u skijanju, plivanju i jahanju. Ispunjava je boravak u prirodi sa njenim psom, često sa prijateljima putuje i ide na koncerte.
Naizgled normalni životi mladih, vaspitanih ljudi koji svoje najbolje dane tek treba da dožive. No, oboje su kao osnovci doživeli najveće životno iskušenje: dijagnozu karcinoma. Ovo su njihove priče koje na današnji dan imaju specifičnu težinu, iako je tema, nažalost, svakodnevno aktuelna.
Otkud rak na jajniku devojčice od 12 godina: Kako je upala slepog creva Jeleni spasila život Jelena je u martu 2012. godine dobila ekstremne bolove u donjem delu stomaka. Imala je 12 godina. Nikada ranije, priča nam, nije osetila ništa slično. Roditelji su se zabrinuli i dobijen je uput za ultrazvuk stomaka u dečijoj bolnici u Novom Sadu. Tamo lekari otkrivaju veći tumor na levom jajniku, a „uzbunu“ je alarmirala upala slepog creva. Ukazavši na rak, slepo crevo joj je, kako bi naš narod rekao, sačuvalo glavu na ramenima.
– Sećam se da su lekari bili u čudu zbog pojave tumora na tom mestu u mladom dobu. Komentarisali su da se devojčice pre prvog ciklusa retko i kontrolišu. Odrađena je hitna hirurška intervencija nakon koje sam neko vreme ležala na intenzivnoj nezi. Iako sam samo nekoliko dana pre toga bila prepuna energije, usledio je period potpunog gubitka snage, iscrpljenosti. Bilo mi je poprilično čudno što ne mogu ništa da učinim sama i mnogo sam zahvalna sestrama i doktorima koji su danonoćno bili prisutni za svaku sitnicu – vraća sećanja sagovornica eKlinika portala.
Jelena u toku lečenja (2012) Foto: Jelena Lovrenčić/privatna arhiva

Dušanov bezazleni pregled kod fizijatra donosi šok: Otkriven rak, tipičan za odrasle I kod Dušana Zlatanovića je bilo slično: čudno, neočekivano, šokantno…
– Odrastao sam u Zemunu gde sam i završio osnovnu školu, ali na drugačiji način od mojih vršnjaka. Naime, u osmom razredu saznao sam da imam rak i neizmerno sam zahvalan na tome. Rak me je naučio pravim vrednostima i to ne bih menjao ni za šta – počinje svoju ispovest Dušan, prisećajući se kako je sve počelo: bezazlenim odlaskom kod fizijatra, kome će večno biti zahvalan.
Dr Tamara Stepić je fizijatar koja mu je svojim iskustvom, ističe, zapravo spasila život. Početkom februara 2014. godine otišao je kod nje zbog drugog problema. Doktorka je, međutim, tokom razgovora uočila nepravilnost na vratu i poslala ga da se to proveri. Naredna dva i po meseca postala su najbitnija za njegov dalji život.
– Kako sam bio još dete a imao bolest karakterističnu za odrasle, sa Instituta za majku i dete su me poslali na Institut za endokrinologiju UKCS. Od tog momenta pa do sada o meni vodi računa prof. dr. Miloš Žarković. Posle pregleda je odmah urađena i punkcija, a ubrzo i hospitalizacija na IORS-u. Operisan sam 16. aprila 2014, a posle nekoliko nedelja sam primio prvu dozu radioaktivnog joda. Nakon šest meseci je usledila i druga doza – priča nam Dušan detaljno opisujući iskušenja, koja su pala na dečja pleća.
Strah je bio samo trenutan, odlučio sam da moram da budem hrabar: Danas slavim dva rođendana – Definitivno mi je najupečatljivije bilo iščekivanje. Čekali smo rezultate biopsije dve nedelje, kao i saopštenje da imam ozbiljnu bolest. Mama i ja smo ušli u ordinaciju endokrinologa i on je, sećam se, bio sa svojom medicinskom sestrom i studentima. Sestra me je predstavila, on je upitao da li je „to taj dečak„, što je ona potvrdila. Smeh i šalu u ordinaciji među prisutnima je prekinuo muk u sekundi. Doktor nam je rekao da sednemo, a potom i saopštio rezultate. Rekao je da imam folikularnu leziju štitne zlezde, bolest koju je teško ispitati jer nema simptome niti poznat uzrok, a da u tom momentu više od 70 odsto slučajeva ima maligni oblik. Ali, i da se ništa ne zna dok ne otpočne operacija. Meni je to bilo skroz okej, čak se nisam ni uplašio. Sećam se da sam samo u jednom momentu osetio strah. To je bio trenutak kada sam odlučio da ću biti jak i hrabar zbog mojih bližnjih, jer je druga opcija bila da se povučem u sebe i prepustim strahu. Naravno da sam se odlučio za prvu. Takođe simboličan detalj jeste da sada u užem krugu porodice 16. aprila slavimo dva rođendana: moj drugi „rođendan“, ali i rođendan mog ujaka koji je te 2014. svoje rođendansko slavlje proveo zbog mene u strahu i neizvesnosti. Međutim, posle 17 časova tog dana i potvrde uspešne operacije, slavlje je moglo da krene – smeje se Dušan i pored traumatičnih uspomena.
Rak u detinjstvu je iskustvo za drugačiji vrednosni sistem kasnije u životu Foto: Dušan Zlatanović/privatna arhiva

Teški momenti odvojenosti od porodice u bolnici: Smeh kao motiv i snaga za nove prve korake U takvim trenucima je psihofizička pomoć neophodna, ističe Jelena Lovrenčić i objašnjava:
– Tada sam bila potpuno odvojena od svoje porodice i samo sam iščekivala momenat kada ću ih ugledati kroz prozor šok-sobe. Kada sam prebačena na odeljenje, sve je bilo okrenuto ka igri i zabavi i lečenje je postalo lakše. Konstantno sam se smejala i time i drugim drugarima sa odeljenja popravljala raspoloženje. Smeh je postao glavni lek. Tada sam shvatila da u sebi imam mnogo više snage nego što sam mislila. Ne mogu da kažem da sam imala neka teška iskušenja jer mi je jedini cilj bilo izlečenje i povratak kući, porodici i drugarima, čiju sam podršku konstantno imala. To je ujedno i ono što me je guralo napred sve vreme i olakšavalo. Znala sam da me svaka terapija vodi korak bliže ka tome. Ali, činjenicu da opet svaki pokret treba da učim ispočetka, „na prvu“ uopšte nije lako prihvatiti. Prvo držanje kašike u ruci, samostalno sedenje… Korak po korak da sama dođem do vrata sobe, a kasnije i da na vratima odeljenja dočekam porodicu kada mi je došla u posetu bili su, sada naizgled bezazleni, momenti vredni ogromnog ponosa i sreće. Pomoć drugara i nastavnika iz škole je bila sve vreme prisutna kako ne bih zaostajala sa gradivom. To su stvarno značajne stvari. Smatram da je mnogo bitan konstantan kontakt sa zajednicom kako se izolacija i usamljenost ne bi osetila – opominje Jelena.
Jelena Lovrenčić: Kad je bilo najteže, smejala se u bolnici Foto: Jelena Lovrenčić/privatna arhiva

Dušanova najveća iskušenja: Majka kao motiv i inspiracija da savlada umor, bol, odlazak do toaleta… Govoreći o najvećim izazovima svog lečenja, Dušan se seća terapije jodom i ogromnog umora. Želeo je priča nam, na sreću – samo ponekad kada ga umor savlada, da pusti da sve ide svojim tokom i da se ne trudi više…
– Pre konzumacije joda telo dosta oslabi i svaki pokret ume da bude izuzetno bolan. Prilikom druge terapije koja je bila izuzetno jaka, morao sam da unosim dosta tečnosti. Svaki pokret je bio težak… Da ne pominjem da su odlasci do toaleta trajali i po 5-6 minuta, iako je bio pored kreveta. Sećam se da nisam imao snage za stalne odlaske u wc, ali sam sebe terao na to.  Iako to ispijanje vode zvuči banalno, za mene je bio veliki izazov. Pre svega jer je u bolnići u Ćupriji voda imala i miris i neprijatan ukus, a onda i zbog toga što sam stalno morao da se krećem u bolovima – priseća se.
Dušan naglašava da mu je u celoj borbi inspiracija bila njegova mama, višestruki pobednik u toj bici. Kada god bi pomislio da je umoran setio bi se nje i nastavio dalje.
Jelena: Treba da budemo zahvalni na svakom zdravom trenutku bez bola Jelena Lovrenčić kaže da je kroz bolest spoznala koliko olako shvatamo život. Posle nje je počela da ga ceni mnogo više.
– Treba da budemo zahvalni na svakom zdravom trenutku, koliko god nam se mali činio. Bila to obična šetnja bez bolova ili zagrljaj bliske osobe, treba da budemo svesni sreće što imamo šansu za to. Sve je prolazno i bitno je da dok možemo činimo dobro, koliko sebi toliko i drugima. I mislima i delima. Trenutnim borcima bih poručila da nisu sami. Postoji mnogo nas koji stalno mislimo na njih. Već ste najhrabriji samim prolaskom kroz te bitke – na svaki način daje podršku naša sagovornica malim herojima, koji danas prolaze kroz njeno iskustvo.
Iz dečjeg bolničkog dnevnika Foto: Jelena Lovrenčić/privatna arhiva

Dušan: Najhrabriji su oni koji idu u borbu uprkos strahu Slično misli i naš drugi sagovornik, koji poručuje svima koji se leče od bilo koje bolesti: PROĆI ĆE, i dodaje:
– U redu je biti uplašen i biti slab. Najjači ljudi su oni koji pokazu slabost. Najhrabriji su oni koji idu u borbu uprkos strahu. Za mene su naši mali heroji i male herojine najjače i najhrabrije osobe na svetu. Svim zdravima bih poručio da budu srećni i da uzivaju u trenutku. Sreća nije novac ili neki luksuz sa društvenih mreža. Sreća je zagrljaj, lepa reč, ukusna hrana ili kao meni – sreća je pomagati drugima. Zato se i nadam da će što veći broj ljudi doći da danas, 15. februara, da širimo sreću u više od 30 gradova, čije će lokaćije će biti na NURDOR-ovim platformama.
 
Sreća je volontirati u NURDOR-u: Mi smo porodica i najveća podrška jedni drugima Otkad zna za sebe Jelena je volela da pomaže drugim ljudima i životinjama. Želju za volontiranjem u NURDOR-u na nju su preneli volonteri na prvom kampu koji je posetila 2015. godine u Ivanjici. Osećala je istu želju i na svakom sledećem.
– Njihova predanost, empatija, volja, snaga koju su prenosili na nas će zauvek ostati urezana u mom sećanju. Na svakom kampu sam se osećala da mogu sve da učinim, čak i kad se to činilo nemoguće. Znala sam da želim i ja to da postanem jednog dana novoj deci, jer svako zaslužuje da doživi taj osećaj. NURDOR nije samo udruženje, već jedna velika porodica puna razumevanja. Tu sam stekla najbolje prijatelje sa kojima sam ubrzo počela da putujem i pored kampova. Sada ne mogu da zamislim svoj život bez njih. Jedni druge svakodnevno inspirišemo, podižemo kada je potrebno, jednostavno, tu smo – svi za jednog, jedan za sve – opisuje Jelena Lovrenčić.
Volontiranje u NURDOR-u: Inspiracija, snaga, svi za jednog, jedan za sve Foto: Jelena Lovrenčić/privatna arhiva

Osmeh koji deca na Pedijatrijskoj onkologiji daju Deda Mrazu nema cenu Dušanova želja za volontiranjem tinjala je i godinama pre njegove bitke, jer je njegova mama počela da se uključuje u NURDOR-ove akcije. Tako je nekako prirodno i sam poželeo da doprinese i bude kao njegova majka još sa 11,12 godina.
– U jednoj od NURDOR-ovih poseta Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije tokom mog lečenja, upoznao sam volonterke udruženja i shvatio da mogu i ja da doprinesem iako sam dete. Ista želja i žar me drže i danas kao prvog dana: da pomognem onima kojima je pomoć najpotrebnija. Nekoliko puta sam bio Deda Mraz na odeljenju Pedijatrijske onkologije i taj osmeh deteta, neiskvareni pogled i najtopliji zagrljaj su nešto neprocenjivo. Kada vidite suzu zahvalnosti i sreće u oku roditelja znate da činite pravu stvar. Sa godinama sam pomerao svoje granice pa volontiram na drugi način, ali cilj je ostao isti. Do neba sam zahvalan NURDOR-u na šansi da iskusim nešto sto se rečima ne može opisati – emotivan je Dušan Zlatanović u razgovoru za eKlinika portal.
NURDOR radost i zagrljaji: Dušan kao Deda Mraz deci na lečenju i sa jednog od prethodnih Međunarodnih dana dece obolele od raka Foto: privatna arhiva

Suštinske vrednosti: Samo ljubav i dobra dela Za kraj, Jelena Lovrenčić želi da naglasi da volontiranje u NURDOR-u nije samo boravak sa decom na kampovima, već uključuje mnogo različitih poslova u kancelariji, od pakovanja paketa, rada na kompjuteru, do raznih promoterskih akcija.
– Svako ko ima želju da se priključi može da bude siguran da će pronaći nešto u čemu je najlepše pronaći se. Prisetila sam se svog lečenja kada sam prošle godine, volontirajući na Poljoprivrednom sajmu, videla letak na kom piše „Davanje krvi ne boli, pruži šansu nekom da voli“. Pomislila sam kako je lepo što je neko, takođe kroz volontersko davanje krvi, pružio meni tu šansu. I iako nemam reči da iskažem zahvalnost, ono što mogu činiti je da iz mene uvek izlaze ljubav i dobra dela – zaključak je velike životne lekcije koju su nam dali ovi danas zdravi, divni mladi ljudi.
Članak Kad si dete, a dobiješ rak: Jelena i Dušan su izdržali bolne terapije i neizvesnost, danas na život gledaju ovako se pojavljuje prvo na eKlinika.

Nastavak na eKlinika.rs...