Izvor: Blic, 05.Mar.2013, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Zar zbog mene moja braća da žive na ulici"
ZAJEČAR - Teško mi je mnogo, neopisivo. Zbog mene će moja mala braća i moja majka uskoro živeti na ulici. A sve zato što sam u kolicima, što je zbog mene iznajmljivanje stana za nas nemoguće. I sve zato što mi ništa nemamo - govori, odmeravajući svaku reč, nepokretni Aleksandar (18) koji je zbog progresivne mišićne distrofije vezan za invalidska kolica. Voleli bi da imaju čarobni štapić, da bata ozdravi: Đorđe, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Miroslav i Aleksandar
Zaječarsku četvoročlanu porodicu Đorđević čine mama Gabrijela (39) i sinovi Aleksandar(18), Đorđe(10) i Miroslav(9). Žive od socijalne pomoći. Oni nemaju ništa, ni kašiku, sijalicu, stolicu, krevet, televizor, frižider, šporet... Baš ništa. Sve pripada vlasniku stana u kome žive.
- Imali smo povoljnu kiriju, gazda nam je divan čovek, ali je najavio da će uskoro prodati stan. Nemamo gde da odemo. Zbog mene, novi stan mora da ima prilaznu rampu, a takvih je samo u novogradnji gde je skupo iznajmljivanje. A mi živimo od socijalne pomoći, moja braća svakodnevno trpe, a sad još i ovo... - kaže Aleksandar.
Njegova braća još ne znaju šta ih čeka. Iako im nedostaje sve ono što druga deca imaju, počev od igračaka do interneta, pa preko ukusnih i kvalitetnih obroka, oni veselo, dečački, utrčavaju iz hodnika u sobu želeći da se predstave.
Treba nam 100 dinara za sladoled i za jednu "jafu"
Majka Gabrijela gleda svoju decu i kao da ih miluje pogledom. Hoće da zaplače, vidi se, ali uspeva, po ko zna koji put, da tugu upije u sebe. Mališani se veselo igraju i Miroslav pokazujući svoju svesku sa peticama kaže:
- Mi smo se dogovorili šta da napišeš. Ništa nam ne treba, samo jedan stan da bude naš, pa da bata može da prođe kolicima svuda! Napiši i da nam treba 100 dinara da kupimo „jafu“ i mali „nekst“ od jagode. I sladoled! I da nam neki dobri čovek plati da se grejemo - kažu dečaci.
- Ja sam Miroslav i idem u treći razred. Voleo bih da imam čarobni štapić. Učinio bih da bata ozdravi, da postanem najbolji rukometaš na svetu i da u celom celcijatom svetu više ne postoje slatkiši jer tada ne bih patio. Naročito sladoled - kaže dečak, pa mu se iznenada ozari lice, a osmeh preplavi sobicu.
- A letos sam jednom jeo sladoled! - dodaje ponosno.
Njegov brat Đorđe munu ga laktom, pa ga malo prekorno pogleda jer mu je brat zaboravio još ponešto u vezi s onim čarobnim štapićem.
- I da učiniš da mama nikad ne plače i da nikad više ne ide u šetnju - kaže Đorđe, pa se okrenu da objasni:
- Ona kaže da ide u šetnju, a mi znamo da ide da negde zajmi novac za večeru. Ona prvo mnogo ćuti, onda izađe u šetnju i nekad donese hranu, a nekad ne - objašnjava Đorđe mašući rukama.
Dečaci žive bez oca već osam godina. Iako im je tata čestitao Novu godinu sa par dana zakašnjenja jer „nije stigao od posla da ih nazove“, iako im mesečno plaća alimentaciju samo 5.000 dinara, dečaci mu to ne zameraju.
Odjavili su parno grejanje, skupo je, pa stančić greje TA peć, ali se štedi i na njoj.
- Posedamo dole, bata se doveze, pa onda pričamo i izmotavamo se. Mnogo nam je lepo kad grejemo ruke ovde gde duva - kaže Đorđe.
Đorđe i Miroslav
A njihov bata ne može sam da ustane iz kolica, da legne u krevet, da se pokrije, okrene na drugu stranu, počeše, očešlja...
- Mi čuvamo batu! Ja mu nameštam kosu, kad mu ispadnu noge iz kolica ja ih vratim, stavljam mu naočare, donosim lavor kad ga mama kupa. Jedva čekam da porastem da pomažem mami jer ga ona jedva nosi. Stvarno je mnogo mršava - kaže Miroslav.
Aleksandar je maturant Ekonomske škole. Vrlo dobar je đak. Prošle godine je od donatora dobio električna kolica, ali kad padne sneg ne može da ode kolicima do škole. Ima kompjuter, ali za internet nema para. Drugovima iz škole pokazuje matematiku i statistiku. Životna želja mu je da završi fakultet, i da pomogne svojoj braći.
- Ja sve razumem. I njih, i majku. Oni su mi sve. Ne mogu da opišem kako mi je kada majka poslednji atom snage koristi da me podiže iz kolica. To čini nebrojeno puta, kad me oblači, nosi do toaleta, stavlja na ve-ce šolju da me okupa jer samo tako može... Moja kolica ne mogu da prolaze kroz vrata, ona jadna nosi... Zbog mene ne može ni posao da ima - tužno, ali ponosan na svoju majku - govori mladić.
Povezane vesti: Srce za decu: Imam baku, deku i... jednu staru lutku Srce za decu: Voleli bismo da imamo bicikl i kupatilo Srce za decu: Na svu nemaštinu stigla i bolest Srce za decu: Jelena dobila automobil, Džaja je čeka na „Marakani“ Lepa Brena donela pomoć Miloševićima: Kao da sanjamo!
