Izvor: Večernje novosti, 25.Dec.2015, 19:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Viseći nad provalijom obuzdao pomahnitali voz

ZORAN Simonović (62), zaposlen u JP “Železnice Srbije”, u septembru je spasao sigurne smrti više od 50 putnika u vozu “šveđanka”, kome su otkazale kočnice, tako što je izašao kroz prozor i, viseći nad provalijom, uspeo da, držeći se za krov, pređe nekoliko metara i ručno ga ukoči. Voz se zaustavio jedva dva kilometra od Svrljiške klisure, duboke, na pojedinim mestima, i do - 50 metara!- Krenuli smo iz Niša ka Zaječaru, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << vozom broj 2746 - priča umornim glasom Simonović, koga smo pronašli u planini više zaječarskog sela Dubočane, kako seče drva.Kaže, morao je da dođe ovde da “radom pokuša da se oslobodi stresa, koji ga je tek sada stigao”.- Prošli smo Gromadski tunel i stanicu Hadžiće, kada mi je kolega kazao: “Zoki, bre, počeli smo da gubimo vazduh, otkazuju nam kočnice”.Simonović, koji kao železničar radi već 35 godina, odmah je pozvao mašinovođu, koji je zaustavio voz.- Pozvali smo majstore u depou u Zaječaru i kazali šta se dogodilo - nastavlja Simonović. - Dok smo čekali dalja uputstva, primetili smo da je voz, sam od sebe, počeo da se kreće. U trenutku sam shvatio da su kočnice - potpuno otkazale!Voz je krenuo nizbrdo, ništa više nije moglo da ga zaustavi.- Deca su počela da se hvataju za glavu i vrište, ali smo ih kolega i ja nekako smirili - nadovezuje se Simonović. - Kazali smo im da je sve u redu i uspeli smo da sprečimo paniku.Železničari su pozvali stanicu u Svrljigu i kazali da smesta obezbede sve pružne prelaze.OD GRADA POLA MILIONA Simonović je od svog preduzeća posle podviga dobio nagradu od 50.000 dinara. Na predlog tadašnjeg predsednika Skupštine grada Zaječara Saše Mirkovića Gradsko veće donelo je odluku da se ovaj hrabri čovek nagradi sa pola miliona dinara.- Kroz stanicu u Svrljigu prošli smo brzinom od 75 kilometara na sat, bukvalno smo “klizili” po šinama - sav napet objašnjava Simonović.- Znao sam da se približavamo Svrljiškoj klisuri, gde mašinovođa nije imao ni teoretske šanse da zadrži kontrolu nad vozom. Gledali smo, bukvalno, smrti u oči. Kroz glavu mi je samo proletela slika nesreće u crnogorskoj Divači, kada je poginulo na desetine ljudi.U tom trenutku, Zoranov kolega je, više za sebe, kazao: “Poginućemo, gotovo je. Jedino kada bismo mogli da stignemo do čeone slavine i da je ručno okrenemo, to bi zaustavilo voz”.- Ni trenutka nisam razmišljao, jer smo svi, ionako, već bili mrtvi - priča Simonović. - Otvorio sam prozor i rukama se uhvatio za krov. Razmišljao sam samo da moram da pređem tih nekoliko metara i stignem do čeone slavine.Milimetar po milimetar, nadljudskom snagom, kretao se Simonović, dok se prstima, kao kandžama, držao za krov voza. Svom silinom ga je udarala vazdušna struja, ali on nije odustajao.- Osetio sam pod rukom retrovizor voza i uhvatio se za njega - sa vidnim olakšanjem kazuje Simonović. - Shvatio sam da sam uspeo, ali nisam još verovao. Pomolio sam se u sebi: “Nemoj, molim te, bože, sada da me ostaviš”.Zoran je uspeo da se prebaci na platformu, gde se nalazila čeona slavina. Grozničavo je, boreći se sa napadom panike, počeo da je okreće. Nije ni primetio kada ju je zavrnuo do kraja.- Samo se sećam da je voz počeo da usporava - kaže Zoran. - Stao je tek posle desetak minuta. Pogledao sam gde smo. Bili smo na jedva dva kilometra od Svrljiške klisure. Još desetak minuta i svi bismo poginuli.Simonović se vratio u voz, a putnici su tek tada počeli da vrište. Jedan od njih je Zoranu kazao: “Majstore, mogli ste da poginete”.- Ćuti, bre - podviknuo sam. - Svi smo mogli da izginemo. Bog nas je pogledao. Ostali smo živi...

Nastavak na Večernje novosti...