Izvor: Press, 15.Maj.2014, 22:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opali su profesionalni standardi u novinarstvu
Od 1998. univerzitetski nastavnik. Doktor je književnih nauka i autor 15 knjiga. Svrstava se u utemeljivače Odnosa s javnošću kao naučne i akademske discipline. Njegov udžbenik Odnosi s' javnošću imao je od 2002. sedam izdanja i koristi se na četiri srpska univerziteta i na jednom u Crnoj Gori.
Zbog svega navedenog profesor dr Milivoje Pavlović je izuzetno zahvalan sagovornik kada su u pitanju sve teme vezane za medijske tokove i domete savremenog novinarstva u Srbiji o čemu razgovaramo >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << sa njim.
Kako ocenjujete domete savremenog novinarstva u Srbiji i medijske tokove koji se smatraju dominantnim?
- Ako pogledamo dominantne procese u srpskom novinarstvu u poslednjoj deceniji i po, i ako se osvrnemo na sadržaj listova, programe televizija i radija koji prednjače po tiražu, slušanosti i gledanosti, možemo zaključiti da je reč o žurnalizmu koji glavnim svojim tokom ne podupire osnovne ciljeve razvoja Srbije i – više od toga - da razara i ono malo preostalih vrednosti društva nad kojim se sprovodi specifičan oblik uskotračne tranzicije. Kao novinar, čitalac, gledalac, slušalac i teoretičar medija mogu da kažem da svakodnevno prisustvujemo opadanju profesionalnih i moralnih standarda srpskog žurnalizma koji je, kao što znate, ušao u svoj treći vek, a nekad je smatran i značajnom kulturnom tekovinom. Umesto da unapređuje i uvećava emancipatorske potencijale društva, naš žurnalizam poslednjih godina – pred očima javnosti – ubrzano usavršava manipulativne metode i alatke. Znatnim delom novina i televizije defiluju i slave se lažni junaci, polu prostitutke i nebitni činioci javnog života, političari koje niko ne sme da upita za ishode ranije datih obećanja, „splavarenje“ na Dunavu i Savi i život bez rada, sveden na klanjanje bogu Mamonu i gomilanje stvari.
Šta sve prigušuje razmah odgovornog novinarstva i ometa negovanje kritičkog i objektivnog odnosa prema stvarnosti?
- Već deceniju i po u našem žurnalizmu favorizuje se jedna vrsta mentalnog obrasca koji ne insistira na kritičkom već na interesnom mišljenju. Time je preko svake mere potkopan kredibilitet nekadašnjih ozbiljnih glasila, kako štampanih tako i elektronskih. Neke ozbiljne novine ugašene su ili s' mukom izlaze, a njihovo mesto zauzeli su tabloidi. Teške posledice vidljive su i u oblast kadrovske politike. Ovi novi „kontrolori“ dovode na čelne pozicije u medijima mahom poslušne i podobne, dajući im „ponudu koja se ne odbija“. Kao što vidite više fakultet nije uslov za ulazak u novinarstvo, niti za vođenje redakcije. Sve do nedavno na vodećim mestima i najuticajnijim srpskim medijima bili su odreda ljudi bez fakulteta, uključujući tu i javni radio-televizijski servis. I danas više od polovine glavnih urednika ili direktora najvažnijih medija nema završen fakultet; oni se okružuju takođe srednjoškolcima, tako da je obrazovni sastav redakcijskih kolegija većine glasila gori nego u prvim posleratnim godinama...
Hoćete da kažete da je obrazovni nivo današnjih novinara razlog opadanja kvaliteta savremenih medija?
- Posle višedecenijskog razvoja srpski žurnalizam došao je u fazu kojoj su prvi put, novinari manje obrazovani od čitalaca, slušalaca, gledalaca kojima se obraćaju! Prema podacima novinarskih u druženja, samo 48 odsto novinara u Srbiji ima završen fakultet, a njih 10 0dsto neku višu školu. To predstavlja ruganje visokoškolskom sistemu u kome se obrazuju novinari; time se šalje opasna poruka budućim medijskim poslenicima kojima je lakše upravljati ukoliko su manje obrazovani.
Poznato vam je, nadam se, da su naši slabi i jevtini novinari sa Zapada najpre zapamtili floskulu da je informacija roba pa se često ponašaju kao na pijaci. I kod nas za par stotina evra možete kupiti prostor ili vreme u medijima. Ne mislim na priloge koji su jasno obeleženi kao oglas. Za hiljadu evra, bojim se, možete kupiti čitavu redakciju. Sudeći po uređivačkoj koncepciji neke redakcije zaista liče na timove kupljene za šaku dolara. Kako drugačije da se objasni usmerenje redakcije čiji je glavni urednik nedavno javno rekao da NATO nikada ne bombarduje normalne zemlje?
Ili redakcija koja na prvu stranu stavi pozitivno intoniranu vest o nagradama đacima i nastavnicima za ćutanje na časovima srpskog jezika (u Srbiji!) iz protesta što se ne uvodi nastava na nepostojećem bosanskom jeziku, a kad od Matice srpske, posle više meseci stigne stav da nema nijedne lingvističke činjenice koja bi potkrepila teorije o postojanju bosanskog jezika, onda se to plasira kao sitna nebitna vest na unutrašnjim stranama... Pisao sam o tome u septembru prošle godine u „Politici“, podsetivši da iza zahteva da se Bosna , razlije preko Drine, u Srbiju, stoje opasni politički apetiti, i da ako bi postojao bosanski jezik - mora da postoji i hercegovački, užički, lički, toplički pa i metohijski jezik...
Ostao sam bez podrške kolega iz medija koji u većini nisu ni preneli naučno obrazloženi zaključak lingviste iz Matice srpske, pristigao, inače, kad je školska godina dobrano odmakla... Naravno ljudi koji nemaju opšte obrazovanje ne mogu imati ni specijalističko obrazovanje odnosno ne poznaju dovoljno posebnu oblast koju prate. Zato i ne čudi podatak da su među najprisutnijim ekonomskim analitičarima u Srbiji dvoje nesuđenih profesora književnosti - jedna je moja koleginica sa Filološkog fakulteta, i jedan nesvršeni student istog fakulteta. Kakva god da nam je ekonomija, a naročito ako je ovako urušena intervencijom lažnih eksperata, zaslužuje bolje analitičare od nesvršenih studenata književnosti...
Iz pera jednog od takvih kolega čitam ovih dana novu kovanicu, koja će sutra, možda, biti ispisana na zastavi ovih analfabeta: „Naše interpretacije su nove činjenice“. To su novinari koji interpretiraju borbu Srba za opstanak na Kosmetu kao agresiju na pitome albanske susede, žurnalisti koji vređaju patrijarha zbog sadržine Uskršnje poslanice, koji pišu da je oktobra 1944. Beograd okupiran, a ne oslobođen, i podržavaju nenarodnu vlast koja je falsifikujući istoriju i maltretirajući građane - oduzela ulice prestonice herojima koji su za nju poginuli, kolege koji su prvaci permanentne autosatanizacije srpskog naroda... Ne treba zaboraviti da su najgnusnije laži o Srbima stvorene u Beogradu, i odavde poslate u svet - da bi nam se vratile kao definitivni sudovi (presude) navodno neutralne svetske medijke scene.
Vi ste dugogodišnji novinar kulturne redakcije, a bili ste i direktor Radio Beograda kada je on bio najslušanija radio–stanica u Srbiji. Kako ocenjujete učinak naših kulturnih rubrika?
- Što se Radio Beograda tiče on je bio i ostao kulturna ustanova. Tamo se zaista neguju prave vrednosti, posebno na Drugom i Trećem programu. Žao mi je što Prvi program više nije najslušaniji u Srbiji iako bi morao biti, kao nekad, jer počiva na kriterijumima i resursima koji se unapređuju i proveravaju punih devet decenija.Bojim se da je u toj kući došlo do negativne kadrovske selekcije. Još mi je čudnije da ovi koji postavljaju direktore i urednike na Radio Beogradu nemaju hrabrosti da ih pitaju: Zašto vi niste najslušaniji u Srbiji i zar nije obaveza javnog radijskog servisa – koji se finansira iz džepa građana – da bude najbolji i najslušaniji, a ne treći ili peti u Republici? Ne zaboravite naši novinari napravili su junake dana i snažne kulturne uzore od Cece i Seke, od Kristijana i Ekrema Jevrića. Da su Stefan Milenković i Jadranka Jovanović zadobili deseti ili čak stoti deo medijskog prostora koji je poklonjen proizvođačima šunda i nevrednosti svake vrste, druga bi se pesma pevala u Srbiji.
Pa zar nije NIN nekadašnji primer elitnog novinarstva, odvojio četiri strane za intervju sa Karleušom, a ubrzo potom, pošto na to svetogrđe niko nije reagovao, dva puta po toliko (u dva nastavka) Naseru Oriću - da ispriča svoju verziju etničkog čišćenja Srba u Podrinju, da ih još jednom ubije... Koju sedmicu potom isti nedeljnik na tri strane detaljno piše za naše čitatelje o zaista „velikom problemu“ kao što je manjak mesta na groblju za pse u Njujorku...
Nemojte smetnuti s' uma svaka bizarna priča ovog nivoa, ili intervju s polujavnim radnicima sa splavova ili iz podzemlja, smanjuje prostor namenjen ljudima od duha, mašte i invencije, onima koji se kreativnošću bore sa granicama i ograničenjima, bilo da su nametnuta spolja ili iznutra. To što pojedini novinari rade je skoro savršen zločin, jer je teško reći gde se završava ta korupcija duha koja počinje u njihovim tekstovima i lažnim vedetama estrade koja se protura kao kultura. U svakom slučaju, sigurno je da će se tako anestezirani čitaoci i gledaoci teško probuditi iz sna, da ih je skoro nemoguće učiniti radoznalim za istinske kulturne vrednosti. Sociolozi su odavno utvrdili da je nekultura takođe kumulativna, i da ju je teško zaustaviti kada pređe u ofanzivu – kao što je kod nas slučaj.
Pošto Srbija po rezultatima u kulturi i jedino po njima - ne računajući Novaka Đokovića, spada u razvijene zemlje Evrope i sveta, naše kulturne rubrike bi morale biti znatno bolje. Mi treba da efektnije komuniciramo sa svetom, i sa nama samima, posredstvom vrednosti u kulturi - kad ih već nema u ekonomiji i politici. Iako teritorijalno i brojčano mala Srbija je, zahvaljujući rezultatima u kulturi, bila izborila sebi pristojno mesto među državama i narodima sveta, ostvarujući s njima planetarni dodir, međucivilizacijske susrete i duhovno prožimanje koji su nas, bar neko vreme, uspešno branili od oblika diskriminacije, potcenjivanja, ponižavanja i prezira nasilničkog društva, grupa i pojedinaca. Voleo bih da u kulturnim rubrikama rade najbolji i najobrazovaniji novinari, spremni da se založe za neophodnu preraspodelu kulturno-duhovne moći i za kulturnu politiku koja bi vratila dostojanstvo i celovitost kreativnih mogućnosti današnjih tranzicionih gubitnika u Srbiji.
Predsednik ste Upravnog odbora Studija B kome preti privatizacija pod nejsnim uslovima. Kako gledate na okolnosti u kojima se priprema privatizacija medija u Srbiji?
- Za razliku od dvoje mojih kolega sa književnosti - od kojih je jedan, podsećam još na drugoj godini - koji olako i bez ustezanja komentarišu ekonomske tokove, ja na ovom polju nisam tako siguran. Kao predsednik Upravnog odbora Studija B borim se da izbegnemo primenu pojednostavljenih ako ne i vulgarnih obrazaca preivatizacije koja bi prestonicu ostavila bez medija koji je prate 24 sata dnevno. Nisam dovoljno upućen u modele privatizacije, ali znam da ovaj koji se natura Srbiji do sada nije dao dobre rezultate.
Takođe mi je poznato da ga kao „evropski“ naturaju i eksperti iz zemalja u kojima se ne traži izlazak države iz medija, a u jednoj od njih nije moguće imati nacionalna glasila u privatnom vlasništvu. Kao što u nekim zapadnoevropskim zemljama postoje doktorati samo za kandidate iz Afrike i sa Balkana, stvoreni su izgleda i modeli svojinske transformacije medija samo za te sredine. Kod nas se izdavanjem novina i emitovanjem radio i TV programa po pravilu ne može stvoriti znatniji kapital ( izuzetak su prononsirani proizvođači medijskog šunda, ali takva produkcija pre podleže krivičnim nego medijskim zakonima ).
Privatizacija medija stoga pre podpada pod obrasce političke nego korporativne igre moći. Pojava nekih novih glasila takođe je više deo političkog nego finansijkog projekta. Novinarstvo je, nažalost, transformisano u „industriju svesti“, javni interes se negde pogubio. Tako gledam i na napore da se na brzu ruku i bez javne rasprave obavi privatizacija srpskih medija. Novinarska udruženja, sindikati novinara i sami medijski poslenici prozreli su ciljeve poduhvata kojima bi se informisanje stavilo u klopku političkih interesa. U mnogim slučajevima terbalo je da budu još glasniji. Beleži se među one na čiju gotovost za saradnju u takvoj borbi mogu da računaju.
Veličanje prostakluka i lake zabave
Veličaju se prostakluk, netolerancija, laka zabava, kratkoročni spektakli i svakodnevnica bez ikakvih ideja i ideala sem da se vlast, status i bogatstvo steknu prečicom, i da se i živi bez rada. Umesto da argumentovano i posvećeno neguje istraživački i kritički duh i doprinese provetravanju celine društva, takvo novinarstvo je i samo krupan činilac narušavanja javnog morala i zagađivanja kulturnog i političkog prostora. Još kraće, takvo novinarstvo nije na čelu društvenih promena već je jedan od najistrajnijih branilaca pojedinaca i grupa koje kontrolišu i lome svest njihovog nezasluženo povlašćenog socijalnog i političkog statusa.
