Izvor: Blic, 18.Jan.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlučio sam da ostavim muziku
Drago mi je što ću baš u Beogradu poslednji
put zapevati i oprostiti se od publike
Zauvek napuštam rokenrol – kaže Alen Islamović. Posle 28 godina profesionalnog bavljenja muzikom, pevač koji je svojim karakterističnim glasom obojio neke od najlepših pesama Divljih jagoda i Bijelog dugmeta rešio je da prestane da se bavi muzikom. Oproštajni koncert održaće ovoga proleća u beogradskoj Areni zajedno sa Bebekom i Tifom s kojima je poslednje tri godine nastupao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao grupa Kad bih bio bijelo dugme. „Pozvaću Gorana Bregovića da nam bude specijalan gost na koncertu u Beogradu ", kaže Islamović na početku ekskluzivnog intervjua za „Blic".
– Bebek, Tifa i ja smo u poslednje tri godine prošli ceo svet: Kanadu, Ameriku, Australiju, skoro sve evropske zemlje, Sloveniju, Hrvatsku, BiH, Makedoniju, Crnu Goru, a u Bugarskoj smo takođe imali prekrasan koncert. Svaki dalji nastavak te priče bilo bi puko tezgarenje, a nas trojica zaista nismo kafanska priča, niti vidimo sebe kako svakih mesec dana ponovo nastupamo po istim diskotekama i klubovima.
Zašto u Srbiji niste do sada svirali?
– Tek sada smo od jedne ozbiljne inostrane agencije, koja radi sa Red hot čili pepers, Tinom Tarner, Tomom Džonskom, dobili ponudu za koncerte u Novom Sadu, Nišu i Beogradu.
Inostrana agencija?! Zar je moguće da niko iz Srbije nije ponudio da vam organizuje koncerte?
– Kad god smo za ove tri godine pokušali da uradimo tako nešto, dolazilo je do neverovatnih podmetanja nogu i smetnji zlih i ljubomornih ljudi koji žele sve da pokvare.
Koji su to ljudi?
– Znaju oni.
Mislite li na Gorana Bregovića?
– Ne, ne mislim na njega. Čak i to da će da nas tuži što nastupamo pod imenom Kad bih bio bijelo dugme prenaduvana je priča. Što kaže Bebek, „na nas reže i riču lavovi od papira", a takvih se ne plašimo. A Bregovića ću od srca pozvati na beogradski koncert da zajedno s nama zapeva i zasvira kao čovek s kojim smo sva trojica sarađivali. Voleo bih da se nakon svega svi raziđemo u miru i u tišini. Verujem da moju želju dele i Bebek i Tifa.
Koncert planirate u Areni?
– Da. Naš nastup traje tri i po sata i želim da publici bude udobno, da mogu i da prošetaju po osveženje, da sednu" Pa ako interesovanje bude veliko, održaćemo i dva koncerta zaredom. I veoma mi je drago što ću baš u Beogradu, koji mnogo volim, poslednji put zapevati i oprostiti se od publike i od muzike. Taj koncert ćemo i snimiti, nek ostane zauvek kao uspomena. Jer uvek je najslađe ono što je poslednje.
Šta vam se to desilo, pa dižete ruke od muzike?
– Nagomilalo se svega za ove tri decenije. Dižem ruke od rokenrola i uopšte od muzike. Dođe čovek u fazu kada se u njemu nešto prevrne i preokrene, pa reši da krene na drugu stranu.
Na koju ćete vi stranu krenuti?
– Negde gde mi dani neće biti ovako kratki. Otići ću u rodni Bihać, usporiću dane, pecaću, igraću tenis" Planiram da ozbiljno vodim teniski klub „Una gem Bihać" čiji sam predsednik. Pokrenuću i školu tenisa, a sa gradonačelnikom Bihaća ozbiljno razgovaram o tome da otvorim prvu rok akademiju. Eto, to su planovi koji me opuštaju.
Šta je s vašom autobiografijom?
– Gotova je. Stoji u kompjuteru, peglam tekst pomalo i uskoro ću je objaviti u svim zemljama bivše Jugoslavije.
Šta vam je za ove tri godine, koliko traje turneja sa Bebekom i Tifom, ostalo u sećanju kao najupečatljivije?
– To što su na naše koncerte dolazila i deca od 10 godina i ljudi od 70. Bukvalno su dede dovodile unuke. Interesantno je kada u jednom Malmeu ili Štutgartu dođu klinci rođeni tamo koji teško govore naš jezik, ali znaju ko smo nas trojica i sve pesme znaju napamet. Naučili od svojih roditelja. Bilo je dirljivih scena. Ljudi se uz nas sete svoje mladosti, puste suzu" Nas trojica smo u svaki grad na ovoj planeti dolazili sa porukom ljubavi. Svi bivši Jugosloveni su dolazili da nas slušaju, zatim Rumuni, Bugari, Grci" Kada na internetu ukucate: Bebek, Tifa, Alen, videćete poruke i na srpskom i na hrvatskom, makedonskom, slovenačkom, grčkom, italijanskom, rumunskom, bugarskom" Neverovatno je ko sve dolazi na naše koncerte. Moja ćerka se čudi kada prelazimo zajedno granicu što mi carinici ne traže pasoš. Svi znaju ko sam i s osmehom me dočekuju i ispraćaju. Taj trag koji ostaje za mnom moje je najveće bogatstvo.
