Izvor: Blic, 19.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije dobro biti ravnodušan
Mladi pisac Marko Šelić (1983) javnosti je poznatiji kao reper Marčelo, a njegov roman „Zajedno sami" nedavno je doživeo treće izdanje. Veoma pozitivne reakcije književne kritike i javnosti pokazuju da je on mnogo više od jednog hip-hop klinca kome je palo na pamet da usput napiše roman.
Mnogi su čak rekli da on vraća veru u jednu generaciju mladih umetnika za koju se obično misli da su je devedesete progutale i da niko od njih, zapravo, ni nema šta da kaže. Ubedljiviji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << demanti od svega što Marčelo radi (muzika, novinski tekstovi i sada roman) ne mogu se naći.
Glavnog lika romana smestio si u autobus uglavljen između ovog
i onog sveta. Da li je to pozicija celog društva ili samo svakog pojedinca?
- Hm, ma to je samo pozicija svakog mrtvaka, uglavnom se o tome radi (smeh). Nema baš neke metafore tu. Mislio sam da nema boljeg položaja za preispitivanje sebe - što bi rekao strip scenarista Hodorovski: „Pitate me ko sam. Oh, ali to nije pitanje za živog čoveka. On još nema potpun odgovor na to." Uz to, glavni junak Radoje Bakrač totalni je prosečnjak, pa mi je bilo najinteresantnije da razmišljam o tome do kakvih bi zaključaka takav jedan tip došao ukoliko mu se prevoz za onaj svet zaglavi „negde između". Uopšte, svi junaci obojeni su lokalnim bojama, ali to ne znači da oni ne funkcionišu šire od tog okvira.
Za mlade ljude kod nas obično kažu da su ili apolitični ili okrenuti idejama koje bi pristajale njihovim roditeljima. Ali, ti kao da ne znaš odakle pre da vikneš: kroz muziku, književnost, kolumne...
-Da, ali razlog za viku nije politika - uostalom, političari stalno viču, nisam siguran da im treba još neko za hor. Pisanje, pa i angažovano pisanje ima mnogo puteva da bude inspirisano, ima mnogo bitki i političke nikad nisu bile u prvom planu - ali su najprovokativnije, pa privuku najviše pažnje. Međutim, „zabava" prestaje kad jedan deo javnosti počne da te doživljava više kao milojkopantićevskog komentatora političke utakmice, a manje kao umetnika. Onda ukapiraš kakva se bolest ovde dešava: najveće emotivne reakcije prosečnog građanina izazivaju dnevna politika i „Veliki brat", a ne njegov sopstveni život i interakcija sa drugim ljudima. Realno, mi imamo problem s mentalitetom i sa dobom u kom živimo, a ta precenjena politika više je posledica nego uzrok - jer, hej, ma kako se mi kurobecali, to su naši izaslanici, a ne delegacija s Marsa, to su sve naše gore listovi, i ovi sad i oni pre njih i svaka vlast na koju smo kukali - a mahom smo kukali. Treba se baviti socijalnom pozadinom priče.
Brine li te mogućnost da te zadesi sudbina Dilana, koji se jedva otresao etikete glasnogovornika generacije?
-Pa, to mi još uvek više zvuči kao kompliment, jer ne vidim mesijanstvo u tome. Površno gledano, fraza je ispravna: to je onaj što glasno govori u svoje i u ime nekih drugih ljudi koji ne umeju ili ne mogu da govore glasno. Međutim, ne treba se zanositi da su ti drugi ljudi čitava jedna generacija - nema uprošćavanja, sve jeste podeljeno i mora da se sagleda kao takvo, inače se lažemo i tešimo. U suštini, izneseni stavovi jesu ono u šta jedna osoba iskreno i duboko veruje, možda su u tom smislu i nekakvi recepti za život - ali, ni tada nisu zapovesti ili tvrdnje. Ništa se ne mora, sve je to na foru „okej, ja vidim stvari tako i tako, a ti?" - a generacija na to kaže ili „To, care, svaka čast!" ili „J... se, magarče!" - jedino ne valja ako sebi uopšte ne stvoriš sagovornike, nego izazivaš totalnu ravnodušnost u ljudima, a peniš od želje da im nešto kažeš.
Nedavno je obeležena godišnjica genocida u Srebrenici. Kakve su tvoje uspomene na taj grad i hoćeš li opet nastupiti tamo?
- Naravno da hoću, bilo je super prošli put. Tamo se zapravo živi mnogo normalnije nego što se obično misli. Naravno, nije baš prijatno kad ti gomila novinara tamo postavlja pitanje kako se, kao Srbin, osećaš što si tu. To je glupo, nisam nikoga ubio i mogu mirne duše da stanem na bilo koju tačku globusa. Isto tako, moja porodica nije podržavala režim koji je imao izvesne jako loše ideje. Nismo pobegli preko, nismo se učlanjivali u partiju. Stoga... nisam od onih koji se osećaju neprijatno zato što ih savest bičuje.
O novom albumu „Treća strana medalje"
- „Treća strana medalje" jeste jedan savladani nemir: za protekle tri godine prošao sam put od skoro veoma ozbiljnog psihičkog kraha do nove uravnoteženosti, pa tako izgleda i album, iz jednog ugla ima dubljeg mraka nego ranije, a iz drugog mnogo, mnogo više svetla. Jednostavno, novi album je novi album, neko novo poglavlje, i tekstualno i muzički - kaže Marčelo. Ekipa i ja više se ne vezujemo za žanr, svira se i piše onako kako nam inspiracija nalaže - to smo donekle započeli na prošloj ploči.
