Izvor: Dzungla.org, 18.Avg.2013, 12:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neda Valčić Lazović: Kako sam zbunila Gintera Grasa
GINTERA Grasa je zbunila; sa još jednim nobelovcem, Žan-Marijem Gistavom le Klezioom, igrala se detektiva, a nervoznog Alena Roba Grijea uspela je da smiri. Tokom 15 godina rada na seriji „Savremeni svetski pisci“, autorka Neda Valčić Lazović napravila je 70 ekskluzivnih razgovora sa književnicima iz celog sveta. Orhan Pamuk, Justejn Gorder, Toni Parsons, Mario Vargas Ljosa samo su neki od njih. Svima je, otkriva autorka, zajedničko da su jednostavni ljudi, ranjivi, nesavršeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << u svojoj izuzetnosti. I – večito upitani da li je to što rade dovoljno dobro. – Osim toga, svi veliki pisci koje sam srela uvek su u nekom eksteritorijalnom prostoru svoje imaginacije. Mogu da vam daruju bubreg, ali jedan sat svog vremena predviđenog za pisanje – to je već teže – otkriva Neda i dodaje da se, paradoksalno, najlakše „otvaraju“ pisci koji ne daju često intervjue. Dok gledamo reprize na RTS 2 (Filip Delerm, 22. avgusta, Toni Parsons 23. avgusta), Neda nam otkriva da leto provodi u montaži, spremajući za jesen emisije za Amosom Ozom, Davidom Grosmanom i Meirom Šalevom, sa kojima je razgovarala u maju u Izraelu. – Za izraelske pisce karakteristična je vezanost za svoju zemlju, koja podrazumeva i veliku dozu kritike, kao i strast prema jeziku. Naime, hebrejski je jezik Biblije, jezik koji preko 1.800 godina niko nije govorio. U vreme kad je osnovana država Izrael, nedostajale su mnoge reči – na primer pasta za zube, paradajz, telefon, košulja, frižider. Trebalo je izumeti čitav rečnik „intimne gramatike“ svakodnevnog života, uključujući i reči za ljubav. Fascinira me činjenica da su na tom starom – novom jeziku, u državi koja postoji samo 65 godina, u drugoj polovini 20. veka napisane knjige koje su postale svetska vrednost. Koji sagovornik je bio najbliži vašem senzibilitetu? – Osećam veliku bliskost prema svim autorima. Ipak, možda mi se najviše dopao susret sa Le Klezioom. Bezuspešno sam mu pisala godinama, a onda je, 2009, samo nekoliko meseci po dobijanju Nobelove nagrade, volšebno pristao. Uz silne peripetije, zakazao mi je snimanje u njegovoj kući u Bretanji, u Francuskoj. Sve se odvijalo kao u nekom trileru: ja sedim u hotelskoj sobi i čekam, njegov fantomski poziv u ranu zoru, susret ispred napuštene crkve u jednom selu daleko od mog hotela gde se pojavio tačno u podne, ulazak u njegov auto kojim nas je, nekim čudnim puteljcima, dovezao do skrivene kuće na obali Atlantika, uz napomenu da ne snimamo ni put do kuće niti fasadu. Na moju opasku da smo stigli na kraj sveta – priroda je nestvarna – odgovorio je: „Ovo i jeste kraj sveta, zato se stalno vraćam ovamo.“ Čije knjige su vas oduševile, a pisac uživo razočarao? – Čini mi se da, čitajući jednu knjigu, mogu da osetim psihički profil autora koji stoji iza tih reči i likova. Na primer, Alen Rob Grije, tvorac novog romana koji je ušao u sve istorije književnosti 20. veka, izazivao je u meni nemir i dok sam čitala njegove knjige, a isti nemir osetila sam kad smo se upoznali u Beogradu 2004. Uz to, Alen Rob Grije je bio i neprijatan, gotovo je vikao kako ne želi nikakvo snimanje i da su mu bez njegovog znanja natovarili tu obavezu. Sve se, ipak, lepo završilo, a njegov bes samo je deo priče o dobrodušnom spisateljskom „namćoru“. Da li su zainteresovani za Srbiju? – Veoma ih interesuje Srbija, ali malo znaju o njoj, osim Petera Handkea i Patrika Besona koji sjajno poznaju i našu istoriju i shvataju ovo što nam se događa. Sa Ginterom Grasom imala sam drugačiji susret. Ta emisija nije snimana „jedan na jedan“ kako to inače činim. Na Salonu knjiga u Parizu 2001, Gras nije davao pojedinačne intervjue, ali je zato napravio mini-konferenciju za štampu u svom hotelu „Bedford“, na koju su, od 1.200 akreditovanih novinara, pozvana četiri – i ja sam bila među njima. Moje prvo pitanje je bilo: „Budući da se i u svom delu i u životu zalažete za toleranciju i razumevanje, zašto ste potpisali peticiju za bombardovanje Srbije 1999. i da li to smatrate aktom tolerancije?“ Gras se zbunio i odgovorio je da je potpisao taj papir na sugestiju svog prijatelja koji mu je ispričao šta se kod nas dešava, iako on sam ništa nije znao o tome. I da žali zbog toga. Ipak, mislim da jedan književnik i intelektualac ne može tako da razmišlja i da pisac, kako kaže Peter Handke, „počinje od svojih očiju, ušiju i nogu“… Prošle godine dobili ste francuski Orden viteza umetnosti i književnosti. Koliko vam znači to priznanje? – To je bila moja neostvarena želja. Dobila sam priznanje za ono što volim da radim i to od velike kulture koju volim. Kad dobijete priznanje od Francuske, zemlje koja ima tako bogatu i moćnu tradiciju, to je kao da sanjate. Ponosna sam na taj orden, koji je veliko priznanje i meni lično, i Redakciji za kulturu RTS-a, ali i našoj kulturi uopšte. HRANA I SLOBODA KAD se kamere ugase, često i godinama kasnije, Nedi u glavi odzvanjaju rečenice njenih sagovornika. – „Hrana i sloboda – dva su osnovna elementa ljudskog života“ Le Klezioa, „Kad diktatura nestane, ona ostaje u životu ljudi“ Marija Vargasa Ljose, „U svakom od nas se krije više ličnosti koje se stalno smenjuju“ Pola Ostera, „Kad politika uzmiče, religija napreduje“ Mišela Onfrea… Mogla bih do sutra da citiram njihove rečenice, one su postale sastavni deo mog duhovnog bagaža. OpširnijeVečernje Novosti
