Izvor: Blic, 10.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Groznica šatri
Prvo veče 47. sabora trubača u Guči proteklo je relativno mirno, nije bilo organizovanog večernjeg programa, pa su posetioci uglavnom tražili zabavu pod šatorima.
Nije bila velika gužva, ali gde god bi se začuli trubači, istog momenta bi se okupio veći broj ljudi, a na sto bi se popela i neka trbušna igračica. Mladi iz inostranstva, podgrejani pivom i domaćom rakijom, panično su trčali ulicama tražeći trubače. Uletali su pod šatore i odmah počinjali da igraju, omamljeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ritmovima malobrojnih orkestara u Guči.
- Dolazimo već treću godinu. Celo društvo je iz Belgije, a leti putujemo u Italiju, Hrvatsku i obavezno završimo u Guči. Ovde je neverovatan provod. Obožavamo trubače i to što su ovde svi veseli – rekla nam je Marija, zadihana i crvena u licu, u kratkoj pauzi dok su se trubači spremali da izvedu performans poznat kao „izgubljeno jagnje". Desetočlani orkestar se raštrkao između stolova i činilo se kao da se razilaze, a kada su i stranci pomislili da je pod tim šatorom provod završen, začula se jedna truba. Zavijala je neku tužnu melodiju, da bi se zatim jedan po jedan javljali ostali članovi orkestra, svaki iz svog ćoška. Kako se ritam ubrzavao, tako su oni brže prilazili glavnom trubaču, da bi se ponovo svi spojili oko jednog stola i tada je nastala prava ludnica. Svi su počeli da igraju. Dugokosi mladići sa dredovima, kakvi jedva da su viđeni na „Egzitu", igraju pokušavajući da uhvate ritam trubača. Oko njih devojke u šljampastim majicama i širokim pantalonama oduševljeno igraju uz „Đurđevdan" i čak pokušavaju da otpevaju neku reč pesme čitajući sa usana domaćih veseljaka koji sa visoko podignutim rukama doživljavaju ekstazu.
U drugom šatoru je takođe bila uzavrela atmosfera. Devojka sa bujnim poprsjem koje krasi i tetovaža popela se na sto i izvijala telo u ritmu koji je diktirao orkestar oko nje. Trubač joj je prislanjao svoj instrument čas na uši, čas na usta, pa i na grudi, a ona je podjednako uživala. Blicevi fotoaparata su sevali, stariji gosti za stolom prestali su da jedu praseće i jagnjeće pečenje jer su se zagledali u „piletinu", a i stranci su bili očarani. Još kada se devojci na stolu pridružila druga, a ubrzo zatim i treća devojka, dobar provod je bio zagarantovan. Strankinje su ljubomorno pokušavale da ih imitiraju, ali čini sa da nisu imale još dovoljno iskustva. Moraju još dosta da vežbaju pre nego što se osmele da se popnu na sto.
U narednom šatoru, koji se nalazi u istoj ulici, jedna devojka, reklo bi se pripita, zadivljeno je gledala jednog trubača kako svira. Pokušala je da mu objasni na engleskom da je kao mala učila da svira saksofon, a zatim mu je to slikovito prikazala duvajući u šaku. On je istog trena pružio trubu, a ona je, oduševljena, pokušala da svira. Odmah je dotrčalo čitavo njeno društvo, ponosno na svoju drugaricu. I ostatak orkestra se priključio, te su devojci pružili podršku prateći njen ritam. Vlasnik trube se samo smeškao i držao devojku oko struka.
- Dobri su stranci, vole da se provesele, ali slabo se hvataju za novčanik. A moramo i mi nešto da zaradimo - prokomentarisao je kratko jedan član orkestra.
Poznato je da naši ljudi nikada nisu štedeli na muzici, pa je tako jedan čovek, u elementu, izvadio iz džepa svežanj novčanica i bacio na pod, ali trubači nisu smeli da prekinu pesmu i pokupe pare. Njemu su svirali, čini se, satima, a on je u neviđenom raspoloženju sve vreme nekog zvao mobilnim telefonom i pevao pesme koje su trubači svirali. Ponoć je već odavno prošla, svi su se veselili i nije bilo nikakvih incidenata.
Dan provoda oko 6.000 dinara
Za sve koji planiraju da se upuste u avanturu zvanu Guča, evo ukratko koliko može da košta jedan dan na 47. dragačevskom saboru trubača.
Ukoliko putujete autobusom iz Beograda, karta do Čačka košta od 410 do 590 dinara. Iz Čačka do Guče karta košta 110 dinara. Jedini autobus koji ide direktno do Guče polazi u 14.30 sa Beogradske autobuske stanice i karta košta 690 dinara. Ukoliko planirate da odsednete u Guči, mesta za noćenje ima, ali to uglavnom nije u samom centru, što i nije loše ako ne želite da vam čitavu noć trube ispred prozora, a cena noćenja iznosi 27 evra, u dinarskoj protivrednosti.
Što se hrane tiče, najpopularniji je, naravno, svadbarski kupus, čija se cena kreće od dvesta dinara pa naviše. Praseće pečenje može da se nađe po 600 dinara za kilogram, a dvostruko skuplja je jagnjetina. Pod šatorom „Mlinarev san" možete da jedete i pečenog vola, a za kilogram mesa treba da izdvojite 1.500 dinara. Oni koji žele pečenu svinjsku ili jagnjeću glavu, mogu da je pazare za 150 dinara. Ako ste pre za neko jelo s nogu, pljeskavice mogu da se kupe i za 100 dinara. Toliko su i pice. Cena domaćeg piva se kreće od 100 do 150 dinara, a strano je nešto skuplje. Sokovi su takođe oko sto dinara.
Želite svirače za vašim stolom? Primetili smo da za petsto dinara orkestri ispunjavaju muzičke želje.
Ako iz Guče želite da ponesete majice sa aplikacijama trube i šaljivim sloganima, morate da izdvojite 150 dinara. Ali, ako vam majica nije dovoljna i želite nešto iz domaće radinosti, mala drvena figurica trubača, ručni rad, košta hiljadu dinara.
Osim toga, postoje i tezge na kojima proizvodi nisu direktno vezani za sabor trubača. Tako, pored čarapa i farmerki, možete naći i kese za sve vrste usisivača.
Ove godine radi i novi bazen, a cena karte iznosi 200 dinara. Kao i prošle godine, korišćenje javnih toaleta, koje se, inače, na ovakvim manifestacijama ne naplaćuje, ovde košta 30 dinara. Zbog toga, brojni stranci često posećuju obližnju rečicu. Sve u svemu, za jedan dan provod treba vam barem 6.000 dinara.
Karantin za pijane vozače
Saobraćajna policija pooštrila je kontrolu saobraćaja za vreme trajanja Sabora
u Guči. Vozači koji budu
uhvaćeni pod dejstvom alkohola biće odmah isključeni iz saobraćaja, a za njih je određen i prostor u kojem će boraviti do potpunog otrežnjenja.
Ova mera je uvedena kako bi se izbegle eventualne saobraćajne nesreće sa tragičnim posledicama.
Peške u Guču došao 23 puta
Četrdesetdvogodišnji Vladiša Petrović iz Despotovca već 23 godine peške dolazi na Sabor trubača u Guči. Na tom putu pređe oko 250 kilometara.
„Obožavam trubu i uopšte mi nije teško da pešačim. U Guču stignem za jedan i po dan. Sva sam mesta kroz koja prolazim naučio napamet. Ovde su moji prijatelji, muzika koju volim i dobra srpska atmosfera. Iduće godine, ako zdravlje posluži, eto me opet pešice", kaže Vladiša za „Blic".
