Izvor: Blic, 31.Maj.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devojke mi više ne prilaze
Devojke mi više ne prilaze
Putujući zemljotres Zdravka Čolića ponovo je zatresao tlo! Tri dana pred rođendan (juče je napunio 53 godine) neumorni Čola rešio je da pesmom ponovo spoji Vardar i Triglav.
Sa energijom 27-godišnjeg mladića (toliko godina imao je 1976, u vreme prvog muzičkog zemljotresa) izazvao je euforiju u dvorani 'Križanke' u Ljubljani, odakle je sa orkestrom, na čelu sa Ognjenom Radivojevićem i Dragoljubom Đuričićem, praćen 'Gudačima >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svetog Đorđa' krenuo na veliku, prvo jugoslovensku, a zatim i svetsku turneju.
U garderobi, nakon tročasovnog koncerta (na Čolinom licu nije se mogao videti ni najmanji znak umora), pitali smo ga da li on to želi da pesmom ponovo spoji Triglav i Vardar, budući da mu je sledeći koncert 11. juna u Skoplju.
- Koncerti su ugovoreni još pre šest meseci, pa je slučajno tako ispalo. Ali, eto, izgleda da ipak ima neke simbolike. Obići ćemo celu bivšu Jugoslaviju, a za jesen su ugovoreni koncerti u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu.
Na vašim koncertima sa istim žarom igraju i vesele se i žene od 50 godina i devojčice od 15. Rame uz rame stoje i majka i ćerka...
- Vrednost muzike se ogleda i u toj generacijskoj prenosivosti. Lepo je videti da iste pesme vole i mame, i ćerke, i bake. Znači da pesme žive i prenose se sa generacije na generaciju, a to se najbolje vidi na koncertima.
Vaš odnos sa publikom je zaista fascinantan. Vi se ljudima obraćate na sceni; nekom pošaljete poljubac, nekom mahnete, posvetite stih...
- Na neki način pričaš kroz pesmu i maltene telepatski razgovaraš kroz muziku. To je nešto što bi svaki pevač trebalo da radi. Ako se ne posvetiš publici, onda nije trebalo ni da dolaziš, mogao si im pustiti pesme preko nekog medija. Dakle, upravo u tome i jeste čar koncerta, u tome da se saživiš sa ljudima koji su tu došli. Meni je to zadovoljstvo. Nema veze da li pevam svaki dan, da li sam promukao, prehlađen, umoran ili ne... Ta energija koja kruži je toliko snažna da čovek zaboravi na sve.
Kada ste pred publikom, imate li osećaj da ste došli da radite ili da se provedete zajedno sa njima?
- I jedno i drugo. Da meni nije lepo i da se ne osećam dobro u društvu tih ljudi, ma kako dobro da otpevamo i odsviramo, koncert ne bi bio dobar. Ne možeš a da ne voliš te ljude koji vole tebe, tvoje pesme, koji kupuju ploče, traže te, dolaze na koncerte... Ljubav rađa ljubav i to je uzajamno.
Da li vam se desi da neku devojku iz publike posle koncerta povedete u sobu?
- U poslednje vreme mi se to retko dešava. Dešavalo se na koncertima 70-ih i 80-ih godina. Odgovor je vrlo konkretan: Radili su se manji koncerti u bioskopskim salama, domovima kulture.... U tim manjim prostorima ljudi se ponašaju kao na rođendanu: bina je mala, bliži sam publici... Posle nastupa devojke mi priđu i traže autograme, družimo se, neko meni ostavi broj telefona, nekome ja dam svoj... Na velikim koncertima, gde imaš obezbeđenje, garderobe, gde ne može niko da ti priđe, kontakti se teško uspostavljaju.
Eh, kada bi se vratilo ono vreme...
- (smeh) Žao mi je što više nema tog vremena, kada je to moglo, ali, dobro... Šalim se. Simonida Stanković
