Izvor: Press, 01.Mar.2019, 10:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DRAGOLJUB DRAŽA MIHAILOVIĆ: Žrtva ili zločinac?
Promena sastava sudskog veća Višeg suda u Beogradu dovela je, kako je obelodanjeno, do vraćanja procesa rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića na početak.
Процес, за који се веровало да је у фази окончања, започео је на основу захтева за рехабилитацију од стране његовог >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << унука Војислава Михаиловића, Српске либералне странке, асоцијације бивших припадника Михаиловићевих формација - Удружења припадника ЈвуО, Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима, као и других.
У јавности је притом све време присутан спор, који повремено добија гротексне облике, на тему „лика и дела“ Драгољуба Михаиловића, односно његове историјске улоге и учинка. Тако су иу петак групе окупљене пред здањем Палате правде искористиле прилику да манифестују различита политичка уверења и вредносне судове.
У основи, међусобни спор какав постоји у јавности нема много везе са судским процесом и израз је претходних уверења, и ма каква била коначна одлука суда „ушанчени“ ставови ће остати тамо где су и сада.
Суд ничим не може да промени тумачења историјске улоге Михаиловића, али може да расветли да ли је судски процес који је против Михаиловића вођен изведен ваљано.
Proces protiv Mihailovića (i dvadsettrojice drugih, od čega deset odsustvu) održan je u Beogradu, pred Vrhovnim sudom Federativne Narodne Republike Jugoslavije, i trajao je od 10. juna do 15. jula 1946. godine.
Presudom izrečenom 15. jula 1946. Dragoljub Mihailović je osuđen na smrt, i presuda je, najverovatnije, izvršena streljanjem 17. jula. Zbog nepostojanja dokaza o Mihailovićevoj smrti, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu, kao datum smrti utvrđen 17. jul 1946. godine.
Sva nastojanja da se pronađu njegovi posmrtni ostaci, do sada, bila su bez rezultata.
Oni koji osporavaju valjanost procesa održanog 1946. insistiraju da je postojao niz manjakavosti u procesu, da je korektna odbrana bila onemogućena, te da je čitav proces, blago rečeno, bio problematičan i da nisu postojale ni osnovne pretpostavke za pravedan sudski proces.
Dragoljub Mihailović napad na Kraljevinu Jugoslaviju dočekao je u činu pukovnika. Nakon Aprilskog rata, s malom grupom istomišljenika koji su poput njega odbili da se predaju okupatoru, započeo je okupljanje i organizaciju gerilske formacije koja će docnije postati poznata kao Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO). Izbeglička vlada dodelila mu je 7. decembra 1941. čin brigadnog generala. Mihailović je takođe bio, formalno, ministar vojni u vladama Slobodana Jovanovića, Miloša Trifunovića i Božidara Purića
Dragoljub Mihailović rođen je 27. aprila 1893. u Ivanjici gde se njegov otac našao kao učitelj (rodom je bio iz požarevačkog kraja). Pošto je rano ostao bez roditelja, brigu o troje dece preuzeo je njihov stric.
Završio je gimnaziju u Beogradu, a školovanje na Nižoj vojnoj akademiji
prekinuo je 1912. godine, od kada je učestvovao u balkanskim ratovima i u Prvom
svetskom ratu, kada je ranjavan i odlikovan.
Nakon završetka ratova nastavio je vojno školovanje. Izvesno vreme predavao je taktiku na Visokoj školi Vojne akademije, a u međuratnom periodu bio je i vojni ataše u Sofiji i Pragu.
Pošto je maja 1941. formirao gerilsku grupu, iz koje je izrasla Jugoslovenska
vojska u otadžbini (Ravnogorski pokret, četnici), Mihailović je je negde do 1943.
priznavan, pa i slavljen, u SAD i Britaniji kao vođa jednog od gerilskih
pokreta u Evropi.
Sitacija se tokom 1943. promenila i London je postupno prihvatio kao vodeći pokret otpora u okupiranoj Jugoslaviji - NOVJ. Postoje brojna timačenja, zašto je Pokret koji je Mihailović predvodio na kraju odbačen od strane zapadnih saveznika.
Najčešće se u tom smislu pominje mreža sovjetske agenture koja se tada pokazala kao vrlo efikasna.
Ono što se međutim retko pominje jeste činjenica da su odgovarajuće britanske službe uspele da provale sistem šifriranja Nemaca i da je London sasvim izvesno znao kakva je realno situacija na terenu u okupiranoj Jugoslaviji, odnosno šta javljaju komande nemačkih jedinica na terenu, ukoliko je to ikog zanimalo.
Bilo taktičke kolaboracije ili ne (a u manjoj ili većoj meri toga je bilo na svim stranama), Mihailović i njegov pokret su na kraju potpuno poraženi.
Poznato američko odlikovanje - Legija zasluga, koju mu je 1948. godine posthumno dodelio američki predsednik Truman bilo je plod činjenice da su Mihailovićeve snage spasle stotine savezničkih pilota, koji su oboreni tokom dejstava nad okupiranom Srbijom (Jugoslavijom). Prema američkim podacima, njih ukupno 417, od čega 343 Amerikanca.
Nije to dakle nikakav konačni sud njegove istorijske uloge, kao što to ne može biti ni nova, ma kakva bila, sudska presuda.
Mihailović, a pogotovo sve ono sto je oličavao, odavno je mrtvo, i tu nikakva sudska presuda ništa neće promeniti.
Његову историјску улогу расветљава историографију, и не назире се крај полемикама и тумачењима у том домену.
Поштоваоце и противнике, као и породице жртава, и једних и других и трећих, каква судска одлука, извесно је, неће поколебати у својим уверењима.
