Izvor: Politika, 21.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Обнављање руске душе међу ђетићима
Док кћерка Сергеја Бондарчука спрема у Црној Гори филмску причу о Николају Гогољу, Валериј Стефанович Турчин, највећи ауторитет за дело оца авангардног сликарства Василија Кандинског, одушевљен је сликарством Воја Станића
Будва – Садашњост, када је у питању >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Црна Гора а посебно њен јужни део, многи зову – руско време. Велики је, наиме, број оних који су купили плацеве, озидали виле на атрактивним локацијама, пазарили станове, посебно на Будванској ривијери, а дошли су из Русије. Руске фирме и тамошњи бизнисмени, чија имена су често тајна, власници су старих хотела које адаптирају, али и потпуно нових. Током лета Руси су, поред туриста из Србије, главни гости јужне обале.
Но, из Русије ту и тамо стижу и они којима трговина није посао и који не долазе само лети да крепе тело.
Наталија Сергејевна је стигла на Будванску ривијеру када нема туриста. Да у време када море и копно остварују јединствену тишину која смирује, али и инспирише, припреми терен за свој нови филм. Кћерка Сергеја Бондарчука је, баш као и њен отац, познати руски оскаровац, била прво глумица, потом и успешан редитељ. Управо је завршила филм и ТВ серију о Пушкину и увелико се спрема за филмску причу о Николају Васиљевичу Гогољу. Део материјала биће снимљен у Црној Гори која има древне градове и нетакнуту природу, потребну за кадрове о животу и раду великог писца.
– Остајем верна 19. веку, убеђена да је то било златно доба Русије, да култура никада у овој земљи није имала виши ниво. Били су тада Руси веома образовани, читали светску класику у оригиналу, ценили више част и достојанство него сам живот – каже Наталија Бондарчук.
Глумица, која је играла у више од 50 филмова, а прву главну ролу у филму „Соларис" поверио јој је славни Андреј Тарковски, помало је јетка. Љуте је културне (не)прилике у домовини. Наглашава да Русија данас нема националну кинематографију, да су је и издали и продали и да је превладао амерички филм. Стога је, како воли да каже, кренула у битку за повратак душе, убеђена да се до тога стиже и филмовима о руским класицима.
– Филм „Острво", руски дакако, одлично је прошао код публике. То је добар сигнал враћања правим вредностима. Слично је и са Пушкином. Гогољ је данас Русији потребнији него икада. Љермонтов, којим ћу се такође филмски бавити, и остали – истиче Наталија Сергејевна.
Још један, такође познати Рус, којег смо срели у Петровцу на Мору у нетуристичко време, бори се за повратак руске душе, али у сликарству. Валериј Стефанович Турчин, редовни члан Руске академије уметности, руководилац Катедре историје уметности Универзитета Ломоносов, највећи ауторитет када је у питању дело оца авангардног сликарства Василија Кандинског, одушевљен је сликарством Воја Станића. Један је од аутора јединствене монографије „Једрење на сновима" о маестру из Херцег Новог.
– Руског човека већ подуже варају светском козметиком када је у питању сликарство. Криза надахнућа постоји генерално у свету, глобализација је донела перформанс и инсталацију који су далеко од праве уметности, па људи у Русији траже добре слике које терају псеудокултуру. Недостају нам Станић и други ваши сликари, њихова слободна мисао, свежина духа, како би се зауставила американизација културе, која је последица једноумља које је дуго трајало. Верујем у руског човека, његову снагу и уверен сам да ће проћи време америчких филмова и друге засићености фалш културом – рекао нам је Турчин.
Турчин наглашава да Војо Станић, али и други сликари с простора екс-Југославије демонстрирају слободу духа. У време СССР-а, сматра он, југословенска уметност је била пример слободе.
– То сам осетио и недавно на Цетињу када сам разгледао раскошно дело Петра Лубарде на великој изложби поводом стогодишњице његовог рођења. Допали су ми се, веома, сви његови периоди, почев од реализма до апстракције. Бавићу се свакако и њиме – волео бих да направим књигу у којој бих анализирао цео опус Петра Лубарде. Упознао сам ближе и дела Владимира Величковића и Милоша Шобајића, великих сликара с ваших простора – казао је Турчин.
-----------------------------------------------------------
Први филм у осамнаестој години
Наталија Бондарчук, која је завршила чувену филмску школу Герасимов, први филм је снимила у 18. години. Звао се „Црвено и црно", наравно по Стендаловом делу. У то време је упознала Тарковског, чији су филмови били тада забрањени. Њен отац, који је играо у стотину филмова, а режирао четрдесетак (у бившој Југославији га памте по роли у филму „Битка на Неретви"), рођен је на југу Русије. По очевој линији има српско-бугарске крви.
Саво Греговић
[објављено: 22/01/2008]
