Izvor: RTS, 30.Jan.2024, 07:01

Најбољи наставник на свету поручује: Затрујте ђаке дозом хуманизма, не чекајте Годоа – урадите сада оно што можете

Борко Петровић из Параћина проглашен је за најбољег наставника на светском избору прошле године у Индији. Вољно или невољно, ми свакодневно препознајемо различите облике насиља, питање је да ли ћете нешто урадити тим поводом или не, рекао је Петровић за РТС. Присетио >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << се речи своје професорке англистике: затрујте своје ђаке дозом хуманизма да, када постану неко и нешто у животу, ипак остану деца.
Не пита децу када не знају, него их прозива када су сигурни и када могу да засијају пред свима. Професор енглеског Борко Петровић је од жртве вршњачког насиља постао најбољи наставник на свету.
Борко Петровић је рекао, гостујући у Београдској хроници РТС-а, да је одлучио да буде бољи после језивих догађаја у мају прошле године јер, како каже, није сваког дана баш најбољи.
"То је збирни резултат, кад се повуче црта. Неког дана бисте честитали себи, потапшали се по рамену – сјајан си био данас! А некада бисте опалили себи шамар – данас си све погрешно урадио! Дакле, нисте ви најбољи на дневном нивоу. То је неки збирни резултат који су препознали други. Али, оно што је јако тешко јесте управо то: бити најбољи на дневном нивоу. Сваког дана се трудити, радити на томе“, објаснио је професор Петровић.
После трагедијâ у мају, одлучио је да свету дâ мало боје, као што је говорио Ђорђе Балашевић, тако што је окречио учионицу.
"Ресет" на почетку школске године  "Одлучио сам да нова школска година треба да почне на неки нови начин, неким ресетом, да се било шта деси. Тако да је поента била да дочекам децу у неком новом окружењу. Хајде да почнемо изнова. Хајде да кажемо да ствари нису тако ружичасте, нису ни моје учионице ружичасте, пошто сам их окречио у плаво. Ставили смо нове подове, нови намештај, неке нове ствари урадили, хтели смо да покажемо да заједница може да се уједини, да можемо да будемо заједно у овом болу, да можемо да покажемо да нисмо толико отуђени једни од других, јер то је некако било оно што је преовладавало у ваздуху – отуђеност. И тај дечак који се толико отуђио“, навео је Петровић.
Подсећа на стару енглеску изреку: потребно је цело село да би се једно дете подигло, цела заједница.
"Ми нисмо били очигледно на том задатку, а заједницу чине и касирка у Максију, комшије у згради, и баке и деке, и ујаци и стрине, ђаци“, додаје Петровић.
Инспирација за колеге Професор Петровић је својим примером инспирисао и колеге. На Светог Саву је његов кабинет засијао у новом светлу – одржан је краћи програм Светосавске академије.
"Онда смо отишли на спрат у Гимназији где је колегиница која предаје биологију написала пројекат за своју зелену учионицу. Видела је шта сам ја урадио, осмислила леп пројекат за који је добила средства и опремила своју учионицу, тако да смо били на свечаном отварању пре два дана", истакао је Петровић.
Петровић каже да су људи престали да чекају Годоа који никада неће доћи, и да су рекли: хајде да видимо шта ми то можемо сада да урадимо.
Искуство дели са другима На питање да ли су га после награде звали из ресорног министарства да дође код њих и да га укључе у неке програме, Петровић је одговорио одречно.
"Пријатно су ме изненадили поједини министри који су ме звали директно у школу – чак сам морао да проверим за неке министре да су то стварно они, да није нека шала. Рекли су да су ми врата отворена за све. Рекао сам да је у свему томе чудно то што једино моје министарство не зове, они који стварно треба да зову, где ја стварно могу највише да помогнем је Министарство просвете“, наглашава Петровић.
Наводи да има коректну сарадњу са Школском управом у Јагодини и да жељно очекује позив из Министарства просвете јер има снаге, жеља, идеја.
"Некако сам сам предузео иницијативу и последњих годину дана из свог џепа и својим аутомобилом обилазим Србију", каже Петровић, "где год ме људи позову – то су колективи разних школа који желе да ме виде, упознају, да ме нешто питају."
Повишица и мотивација На питање да ли је добио повишицу због тога што је проглашен најбољим наставником на свету, Петровић одговара да није:
"У систему где немате казну за нераднике и немате награду за раднике, нема ни мотивације. Која је мотивација када смо сви исти у том систему?" 
Према његовим речима, мотивација је унутрашња: "Када су ме студенти педагогије питали да ли се добар едукатор рађа или се то учи, ипак сам морао да одговорим да се рађа."
"Погрешно је мислити да би не знам каква спољашња мотивација могла да утиче на неке људе у просвети који једноставно нису за тај посао. Морамо и то да кажем", напомиње Петровић.
Најлепши поклон Време је изузетно оштар судија, али лепо открива неке ствари. И опет се осврнуо на Балашевића: сећање је смешна лупа која ситне ствари увеличава.
"Тако да, кад се сретнете после неколико година, деценија, сретнете бивше ђаке на улици и када попричате о обичним темама – питају за савет, за грчеве у стомаку бебе, за било шта, а ви сте им предавали енглески. Схватите да су то људи, да они имају свој живот", каже Петровић. "Да све оно што смо радили, водили битке, ратове око глагола или оцена – све то прође."
Подсетио се сада покојне професорке англистике на студијама у Нишу која им је говорила: затрујте своје будуће ђаке и ученике дозом хуманизма да се, кад постану неко и нешто у животу, водитељи, председници државе – сете ко су некад били, шта сте им ви значили и да та клица радозналости, невиности, остане у њима, да остану деца.
Вршњачко насиље – како га препознати И професор Петровић је као школарац био жртва вршњачког насиља.
"Вољно или невољно, ми препознамо ту децу и препознамо различите облике насиља свакодневно. Сад је питање да ли ћете нешто урадити поводом тога. Пре пар дана у зборници смо водили дискусију о томе како поједине колеге сматрају да је боље зажмурити на неке ствари, од ситних ка неким већим, не мешати се због нечега, једноставно ‘нисам довољно плаћен или нисам тренирао за то, нисам обучен да причам, немам те вештине’", наводи најбољи наставник на свету, и додаје да је веома мали број наставника у сваком колективу спреман да таласа, да се сукоби и уђе у проблем, да позову на одговорност и колеге у школи, родитеље и центре за социјални рад – да се проблем заиста и реши.
"Генерално, ми видимо проблеме, али се они некако гурају под тепих", сматра он.
"Али, ја за то не дозвољавам, никад нисам зажмурио ни на једну ситну ствар. Ако је било ко имао неку лошу реакцију или туговао због нечега што смо ми рекли, што се догодило у школи, ми морамо да зауставимо свет и да кажемо, хајде да видимо да се то више не понови", изричит је Петровић.
С ким је најтеже – са децом, родитељима, колегама, системом Систем за најбољег наставника на свету није нека невидљива или тамна сила. 
"Многи се крију иза тих речи, 'страшних речи'. То једноставно није тачно. Зато што ја не могу да замислим да неко дође у моју учионицу и да ми веже руке и каже – не смеш овако да радиш са ђацима, мораш овако. Значи, тога једноставно нема. Ми имамо сасвим одрешене руке и велику слободу да радимо и спроводимо нашу образовну филозофију. И то се мени допада, и због тога радим овај посао", закључио је Петровић.

Nastavak na RTS...