Izvor: JUGpress.com, 26.Jun.2025, 08:34

U Vranju, Bujanovcu i Vladičinom Hanu oko 10.000 komada legalnog oružja po kućama

VRANJE-VLADIČIN HAN-BUJANOVAC

U Vranju je, po podacima MUP-a registrovano 4 678 komada oružja u posedu fizičkih lica, u

Vladičinom Hanu 2 224, a u Bujanovcu 2 947. Ukupno, samo u ove tri opštine Pčinjskog okruga legalno

se nalazi gotovo 10.000 komada oružja u privatnim rukama. Ova koncentracija naoružanosti postaje

naročito zabrinjavajuća u svetlu visokog stepena porodičnog nasilja i izraženog nepoverenja žena u

institucionalnu >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << zaštitu, koju potvrdjuju same žene sa iskustvom nasilja, upozorava Odbor za ljudska prava iz Vranja..

Ovaj Odbor je, u okviru projekta „PREVENCIJA = smanji rizik – PRIJAVI ORUŽJE u

porodičnom nasilju“, u prethodnom periodu realizovao tematske aktivnosti na jugu Srbije, a uz

podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoju (UNDP) – “Smanji rizik – povećaj bezbednost 3“.

U fokusu svih aktivnosti je prevencija zloupotrebe malokalibarskog oružja i rodno nasilje u

porodično/partnerskim odnosima.

Za pet meseci ove 2025. godine, u Srbiji je ubijeno 9 žena. Svakih 15 dana gasi se život jedne

žene u kontekstu rodnog nasilja, upozoravaju iz ovog odbora.

U 2024. godini u Srbiji je ubijeno 17 žena, od kojih je 5 žena ubijeno vatrenim oružjem.

U periodu od 14 godina je više od 430 ubijenih žena i devojčica. U 125 slučajeva (31%) ubistva su

učinjena vatrenim oružjem, pištoljem ili puškom, u 4 slučaja (1%) bombom.

Po podacima istraživanja koje je realizovao za potrebe projekta saradnik Filip Stojanović iz Centra za

bezbednosne inovacije, Fakulteta bezbednosti – Univerzitet u Beogradu, Srbija ima jednu od najviših

stopa femicida u regionu. Stopa femicida (ubistava žena od partnera/porodice) u Srbiji iznosila je oko

0,7 na 100.000 žena (2021), što je više nego u većini susednih zemalja i znatno iznad npr. Danske (0,5).

Najveći problem jeste sistematski propust u rešavanju problema, nepoverenje u institucije i

neujednačena primena zakonskih normi. Drugim rečima, problem nije samo u “lošim pojedincima”

nasilnicima, već i u sistemskom propustu da se ti pojedinci na vreme zaustave.

Ove praznine ogledaju se u: nedovoljnoj koordinaciji službi (iako zakonski predviđenoj), povremenom

prebacivanju odgovornosti među institucijama, nedostatku specijalizovane obuke o rodno

zasnovanom nasilju za policajce, tužioce i sudije, (posebno je naglašen ovaj nedostatak u Pčinjskom

okrugu), kao i u društvenoj klimi koja često okrivljuje žrtvu umesto počinioca (“zašto nije ranije

otišla?”, “zašto je trpela?” i sl.).

Srbija kontinuirano ima visok broj femicida godišnje (20–30 slučajeva), bez jasnog trenda opadanja. U

Srbiji je kombinacija faktora – velika količina oružja, snažne patrijarhalne norme i varijabilna primena

zakona – dovela do toga da stopa femicida bude među najvišima u Evropi, navode oz Odbora za ljudska prava u Vranju.

RASPROSTRANJENOSTI VATRENOG ORUŽJA I NEUJEDNAČENE PRIMENE ZAKONA NA POJAVU FEMICIDA

Procenjuje se da preko 75% od oko 875 miliona komada lakog naoružanja globalno poseduju privatna

lica. Ratno nasleđe na Balkanu ostavilo je za sobom ogromnu količinu vatrenog oružja u posedu

građana, što je posebno izraženo u Republici Srbiji koja je među vodećim evropskim državama po

broju komada oružja po glavi stanovnika – delom zbog ratova 1990-ih, delom zbog kulturoloških

obrazaca koji promovišu posedovanje oružja.

Prema podacima MUP-a, dobijeni za potrebe ovog projekta na osnovu informacija od javnog značaja,

do kraja 2024. godine u Srbiji je registrovano čak 555.708 komada oružja kategorije B, što uključuje vatreno oružje kratke cevi poput pištolja i revolvera – tip oružja koji se najčešće koristi u porodičnom

nasilju i femicidu.

Uz registrovano, dodatni bezbednosni izazov čini ogroman broj komada oružja u ilegalnom posedu.

Procene variraju, ali MUP i međunarodni akteri saglasni su da se između 200.000 i 900.000 komada

vatrenog oružja nalazi izvan bilo kakve institucionalne kontrole. Iako je 200.000 do 220.000 najčešće

citirani okvir, gornje granice ukazuju na to da bi se u nelegalnim tokovima mogla nalaziti količina koja

višestruko premašuje legalno prijavljeno oružje. U poređenju s populacijom Srbije, to znači da gotovo

svaki deseti punoletni građanin potencijalno poseduje vatreno oružje – registrovano ili

neregistrovano.

AKCIJE RAZORUŽANJA I NJIHOVE OGRANIČENOSTI

Tokom proteklih dvadeset godina država je sprovodila povremene akcije razoružanja, najčešće u vidu

dobrovoljne predaje oružja bez krivičnih posledica, a ponekad i kroz represivne kontrole.

Najmasovnija među njima bila je Akcija “Sablja” 2003. godine, tokom koje je prikupljeno 82.769

komada oružja i više od 2,2 miliona komada municije. Iako je ova operacija bila odgovor na atentat na

premijera Đinđića, rezultati su pokazali da država ima kapacitet da u kratkom roku prikupi ogromne

količine naoružanja, kada postoji politička volja i operativna spremnost.

Sličan odziv zabeležen je i nakon masovnih ubistava u maju 2023., kada je ponovo pokrenuta

kampanja razoružanja: građani su u svega nekoliko meseci predali 82.398 komada oružja i više od 4,2

miliona metaka , što je količinski gotovo jednako rezultatima iz 2003. godine. Ovi talasi predaje

ukazuju na potencijal za promenu, ali i na činjenicu da je oružje i dalje masovno prisutno i dostupno u

domaćinstvima.

Ipak, između tih “talasa”, odziv građana bio je veoma nizak – na primer, tokom 2020. godine predato

je svega 147 komada oružja, što govori o neefikasnosti kampanja kada nisu uparene sa snažnim

motivacionim ili represivnim mehanizmima.

Navedene brojke svedoče o cikličnosti i ad-hoc karakteru politike razoružanja u Srbiji. Umesto

sistemskog pristupa koji bi uključivao kontinuiranu proveru posedovanja oružja, naročito kod rizičnih

grupa (npr. osoba prijavljenih za porodično nasilje), država se oslanja na povremene akcije najčešće

inicirane kriznim događajima – atentatima ili masovnim ubistvima.

Odsustvo strategije za kontrolu malog i lakog oružja unutar domaćinstava posebno pogađa žene.

Analize slučajeva femicida pokazuju da je oružje često bilo prisutno i poznato žrtvi i zajednici, ali nije

bilo oduzeto, ili je bilo u nelegalnom posedu. U tom svetlu, institucionalna pasivnost po pitanju

posedovanja oružja direktno se reflektuje na bezbednost žena u privatnoj sferi.

Šta kažu žene juga Srbije o tome da li nas malokalibarsko oružje prisutno u porodici štiti ili

zastrašuje, prenosimo kroz odgovore na nekoliko pitanja sa radionica:

Na 6 tematskih multinacionalnih radionica “Nasilje u porodici i zloupotreba vatrenog oružja” 3 seoske

sredine – Vrtogoš, Prekodolce, Lopardince, 3 u opštinama Vladičin Han, Bujanovac, grad Vranje,

učestvovalo je 150 žena starosti 18 do 75 godina (Srpkinje, Romkinje, Albanke).

 Po mišljenju više od polovine učesnica radionica, legalizacije oružja do sada nisu bile toliko

uspešne, nisu dovele do smanjenja rasprostranjenosti oružja na jugu Srbije uz pojedine konstatacije

da se sada oružje još više nabavlja „na crno“. U Vladičinom Hanu i selo Lopardince (opština Bijanovac)

skoro sve učesnice su mišljenja da je legalizacija delimično uspešna.

 Večina žena (95%) je odgovorila da nemaju poverenje u rad lokalnih i nacionalnih

institucija u oblasti držanja i upotrebe vatrenog oružja. Manji broj učesnica naveo je da nisu u

potpunosti izgubile poverenje u rad lokalnih i nacionalnih institucija, i nadaju se promeni.

 Na pitanje “Da li se osećate bezbedno u vašem gradu / zajednici gde živite?”, u tri lokalne

zajednice: Vranje, selo Vrtogoš, Bujanovac više od 50% anketiranih učesnica radionice je izjavilo da se

ne oseća bezbedno u mestu gde žive – “najmanje bezbedno se osećam sada”; “ u mnogim situacijama,

pogotovo noću, na ulici se ne osećam sigurno”; “pogotovo noću u pojedinim delovima grada nisam

bezbedna”.

 “U kojim situacijama i pod kojim uslovima bi ste odobrili držanje oružja u kući?“ Na ovo

pitanje većina žena I devojaka u svim lokalnim zajednicama gde su organizovane radionice, odgovorila

je da ne bi odobrile držanje oružja u kući ni pod kojim uslovima. Manji broj učesnica su navele da bi

odobrile držanje oružja za samoodbranu, ovlašćenim licima – policijskim službenicima ili vojnim licima

kojima je posao da bezbedno rukuju oružjem, ako se oružje bezbedno čuva, za odbranu dece i u

vreme ratnih stanja. U odgovorima je naglašeno da je očuvanje bezbednosti posao nadležnih

institucija, a ne pojedinaca u porodici I da bi institucije trebale da mnogo bolje rade svoj posao.

 Na pitanje “Da li saznanje da u kući postoji oružje kod vas stvara osećaj veće bezbednosti ili

osećaj ugroženosti?” u svim lokalnim zajednicama više od 50% žena (osim u Vladičinom Hanu gde su

odgovori polovični) a, u Bujanovcu sve učesnice, su odgovorile da bi se osećale ugroženo i uplašeno,

uvek na oprezu, oružje izaziva uznemirenost i strah u porodici, definitivno bi se osećale ugroženo i

potpuno nesigurno. Manji broj učesnica ankete je odgovorio da bi oružje u porodici bio znak veće

bezbednosti u zavisnosti od situacije i od toga koja osoba u kući poseduje oružje i da li ga koristi samo

za zaštitu; da se odbrani porodica. U selu Lopardince manji broj žena je istakao da njihovi muževi i

sinovi imaju oružje u kući jer je lov vrlo rasprostranjen hobi, ali da one to oružje ne primećuju, navode

da čak i zaborave da oružje postoji u njihovom domu, ali da se to čuva na bezbednom mestu i po svim

zakonskim propisima.

SOS telefon za žene Vranje je kontinuirana podrška ženama I devojkama sa iskustvom porodično-

partnerskog nasilja, za žene je besplatno dostupan radnim danima od 10 do 16 časova.

Za prvih 5 meseci 2025. godine, (januar – maj), primile smo 265 poziva. SOS telefon je kontaktirala 41

žena, a 35 žena su kroz podržavajući razgovor dobile pravne informacije u vezi porodičnog nasilja. Njih

41 žena i psihosocijalnu podršku.

U toku SOS razgovora, 2 žene su same u prijavi problema navele da suprug ima oružje (pištolj).

Karakteristično je da žene, na SOS razgovoru ne definišu oružje kao direktnu pretnju po njihovu i

bezbednost porodice u toku prijave rodnog nasilja, ukoliko suprug/partner ili neko drugi ko vrši nasilje

nisu direktno pretili oružjem. Na pitanje SOS konsultantkinje da li vršilac rodnog nasilja ima pištolj ili

drugo oružje, ushićeno odgovaraju “jaoooo…ja sam na to zaboravila…zaboravila sam da ima pištolj”.

Ili, kada konsultantkinja SOS telefona pita i skrene pažnju na ovu opasnost, žene komentarišu “od

toliko problema sa mužem, totalno zaboravim na pištolj/lovačku pušku. Nije nam direktno pretio

oružjem, ali redovno čisti, održava pušku i voli sa drugarima da priča o oružju”.

Ovakve reakcije žena sa problemom porodično-partnerskog nasilja potvrđuju da se u lokalnim

zajednicama malo radi na prevenciji, informisanju , malo se poklanja pažnja ovoj opasnosti, skoro i

niko preventivno ne govori o ovoj temi i ne evidentira kao eventualnu opasnost, navodi u izveštaju Odbor za ljudska prava. (kraj) AS/LJS

I ovo Vam može biti interesantno
Pogledaj vesti o: Vranje

Nastavak na JUGpress.com...