Izvor: Vesti-online.com, 30.Nov.2012, 18:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suze zbog novina
Boško Đorđević iz Golemog Sela od Vranja bolji život potražio je još 1970. godine kada se kao građevinski radnik obreo u Štutgartu, gde je proveo četiri godine.
Boško Đorđević sa porodicom
- Želeo sam da ozidam novu kuću u selu i uštedim nešto para za školovanje sina Dragana i kćerke Borke. Počeo sam kao običan radnik, ali ubrzo sam radio kao zidar. Kada sam smatrao da sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << dovoljno zaradio, vratio sam se u rodno selo, počeo da gradim kuću, a nešto sam ostavio i u slamaricu - priča ovaj 73-godišnjak koji penzionerske dane provodi u Golemom Selu sa suprugom Nadeždom.
Sin i kćerka su stasali, sin Dragan je upisao studije medicine u Beogradu, a ćerka Borka poljoprivredu.
- Nije bilo lako imati dva studenta u kući, izdržavao sam ih od poljoprivrede. Imali smo po najmanje osam krava, proizvodili sir, ali da nisam imao vršalicu, teško da bih ih iškolovao. Vršio sam žito u celom vranjskom kraju, ne samo u Poljanici, pa čak i na brdu Sveti Ilija, koje je od mog sela udaljeno 50-tak kilometar - seća se Boško.
Igrom slučajnosti se, kada su mu sin i kćerka već bili pri kraju studija, Boško je otišao u Uster kod Ciriha.
Strah od kasetnih bombi
- Nikad neću to da zaboravim dan NATO avijacija je gađala kasetnim bombama centar Niša i Gradsku bolnicu. Veze su bile prekinute, dok se nisu uspostavile bila je to prava mora za mene. Tako je bilo i 12. maja 1999. kada je kasetnim bombama napadnuto niško naselje Duvanište. Moj sin Dragan je živeo u blizini. Strepeo sam za sve ljude u Srbiji. Stigao sam u Golemo Selo gde smo proslavili kraj bombardovanja - priča Boško Đorđević.
- Zvao me komšija iz mog sela koji je tamo radio. Tražili su se zidari i on mi je našao dobro plaćen posao. Razmišljao sam - hajde da odem na godinu dana, zaradim koji franak i vratim se, biće potrebno deci za svadbe i ostalo - priča Boško.
Otišao je u aprilu 1999, a vratio se u februaru 2004. godine. Posla je bilo, lepo je zarađivao.
- U Usteru u to vreme nije bilo nikakvih nacionalističkih incidenata, mada su se ljudi iz bivše SFRJ grupisali po nacionalnoj osnovi i družili među sobom. Valjda je muka tako naterala da svako bude sa svojim, mada je bilo i izuzetaka. Uster je miran gradić sa oko 30.000 stanovnika, od čega stranaca ima više od 20 odsto. Srpski jezik se čuje na svakom koraku. Najviše vremena sam provodio u društvu zemljaka iz južne Srbije - priča Dragan kojem je najteže palo bombardovanje Srbije.
- Sin se u međuvremenu oženio, dobili smo unuke Aleksandra i Nikolu. Danas je Dragan poznati kardiolog i radi u bolnici u Niškoj Banji. Kćerka ima diplomu poljoprivrednog inženjera i sa mužem Slobodanom Vukovićem, inženjerom niske struje i telekomunikacija, živi u Torontu. Imaju sina Marka i kćerku Sofiju.
- Dok sam bio Švajcarskoj, svakodnevno sam se družio sa "Vestima" iz kojih sam mogao da saznam sve što se dešavalo u zavičaju. Kad bi izašao neki članak o mojoj rodnoj Poljanici, uvek bi mi potekle suze...
Nastavak na Vesti-online.com...
