Izvor: Politika, 25.Jul.2009, 22:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preduzetnički duh ušao u štrajkače
U Srbiji postoje radnici koji bi hipotekom na ličnu imovinu pokušali da firmu dignu na noge, iako bi se mnogi liberali zakleli da nije tako
Snežana Veličković, vođa Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata u vranjskom „Jumku”, ubeđena je da preduzeće u kome je radila 25 godina može da bude profitabilno, bez obzira na to što tavori godinama. A da se kojim slučajem neki ekonomista liberalne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << orijentacije zatekne usred ovog fabričkog kruga, prvo pitanje koje bi postavio njoj (koja je samo jedna od nekoliko hiljada radnika u Srbiji koji tvrde da je njihovo perspektivno preduzeće uništio loš gazda) bilo bi: sme li iza svojih stavova da stane svojim parama. Odnosno, ako je već toliko ubeđena da firma u kojoj je radila decenijama može da donese profit, zašto se onda ne udruži sa kolegama, stavi imovinu pod hipoteku, dobije kredit od države za podsticanje biznisa ili od banke po subvencionisanim kamatama i započne proizvodnju.
Kad bi bio glavni akter ove priče, ekonomista Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište ubeđen je da bi od Snežane dobio negativan odgovor.
– Da tako nešto pitate one koji štrajkuju i negoduju, na to ne bi bili spremni. Njima je jednostavnije da o trošku svih građana, dakle parama iz budžeta, uz pomoć državnih subvencija primaju plate. Zašto bih ja iz Beograda izdvajao novac za „Zastavu” ili „Jumko” – ističe.
Da li bi, da kojim slučajem radi u „Jumku”, uradio tako nešto, naš sagovornik odgovara:
– Ne postoji teoretska šansa da tamo radim, a drugo nikada, ni da imam para, ne bih kupio „Jumko” jer im ni sa njihovih 56 sindikata nema pomoći – uveren je Stevanović.
Međutim, Snežana Veličković bi svojim parama stala iza svojih stavova:
– Zašto da ne, ako bi ostali radnici hteli, to izgleda kao zanimljiva ideja. Ubeđena sam da u ovom preduzeću svi možemo da radimo i da zaradimo. Smela bih i ličnu imovinu da stavim pod hipoteku. Niko nam to još dosad nije predložio, ali sam sigurna da bi dobar deo radnika to prihvatio. Mislim da ima te volje među kolegama. Bilo bi lepo kad bismo svi bili vlasnici, svi bismo dali svoj maksimum, konačno bismo mogli da radimo i živimo od svog rada – zaintrigirao je Snežanu ovaj predlog. Priznaje da bi joj, ukoliko se već upušta u takav posao, trebala čvrsta garancija države.
Da radnički konzorcijumi mogu da konkurišu privatnim vlasnicima svedoči i primer auto-prevozničkog preduzeća „Jugoprevoz” iz Kruševca. Tamošnji radnici pobedili su još krajem 2005. godine na aukciji u Agenciji za privatizaciju, kupili sopstvenu firmu, dosad otplatili četiri od šest rata (od kojih svaka iznosi 405.700 evra) i sada uspešno sprovode investicioni program.
Ova priča je za Aleksandra Stevanovića gotovo riplijevska. Toliko je, kaže, neverovatna da je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. A u kojim fabričkim krugovima štrajkači mogu da postanu akteri ovako bajkovite poslovne priče u najvećoj meri zavisi od toga da li bar na papiru postoji šansa da firma može da se oporavi. Tako bar o ovom hipotetičkom pitanju misli Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju.
– Ne može se, na primer, radnicima „7. jula” iz Kuršumlije reći: e, ’ajde, vi sami pokrenite firmu. Tu mora lokalna samouprava o svom trošku da napravi analizu ima li spasa tom preduzeću. Opštinski čelnici se prave potpuno ludi. A ako se pokaže da spasa nema, onda to otvoreno treba reći radnicima i završiti sa agonijom. Pa neće „7. jul” da proradi samo zato što tavori godinama. A liberali koji tvrde da bi očajni radnici trebalo svojim parama da stanu iza svojih stavova dobro znaju da sve i kad bi zaposleni hteli da stave pod hipoteku ličnu imovinu nijedna banka im ne bi dala takav kredit – smatra Pavlović.
Ljudi su, kaže on, decenije proveli u toj fabrici i onda je logično zašto je u njima duboko ukorenjen stav da je to nešto njihovo. Istina je, kaže naš sagovornik, da kod nas ne postoji ni pravni okvir koji bi tako nešto dozvolio. Insajderska privatizacija moguća je jedino da radnici u preduzeću kome preti stečaj, i to samo u slučaju ukoliko firma više duguje njima nego ostalim poveriocima, postanu njeni vlasnici, kaže Pavlović i dodaje:.
– Tada je moguće uraditi konverziju dugova u kapital. Ne računam aukcije na kojima radnici svojim parama, bez ikakvih povlastica, teoretski mogu da konkurišu tuđim parama. Ne računam ni berzu gde onaj ko ima pare kupuje šta hoće. Ali, poenta je da sve i da je tako nešto moguće, sistem je postavljen da vuče preduzeće u bankrotstvo.
Sutra: Stečaj realniji od radničkih kooperativa
A. Nikolić
[objavljeno: 26/07/2009]
