Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 07.Apr.2016, 23:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poslednji intervju Nebojše Popova (RTV1)

U bolnici u Zrenjaninu preminuo je sociolog i jedan od najuglednijih intelektualaca i antiratnih aktivista Srbije i bivše Jugoslavije, dr Nebojša Popov (77), potvrdila je FoNetu sinoć porodica. Poslednji veliki intervju dao je u emisiji Plavi krug Radio-televizije Vojvodine, koji će biti emitovan večeras u 22:40 na Prvom programu naše televizije.

Iako je očekivao svoj zadnji čas, Nebojša Popov radio je kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << da ga neće stići.

Do poslednjeg daha planirao je da obnovi Republiku, časopis protiv stihije, straha, mržnje i nasilja, koji je uređivao od 1990. godine, a onda ga je osujetila avet smrti i time je definitivno postao jasan trenutak pojave memoara, javnih koliko i privatnih, upitnog naslova "Kako smo dospeli dovde", izašlih početkom marta, a čije su osnovne vodilje vrednosti za koje se zalagao - lična i zajednička sloboda, i ideja odgovornosti.

Pisao ih je, kako je sam govorio, da bi se lišio nesnosnih strujanja u mozgu tokom kome u koju je zapao posle kliničke smrti.

Vođen željom malobrojnih, da društvo napreduje, počev od studentske pobune 1968. godine, posle kojih je bio izbačen sa Filozofskog fakulteta, republikanac po uverenju, Popov je ceo život potrošio kao učesnik i svedok mnogih ključnih društvenih i političkih, sada istorijskih događaja.

Bio je v.d. upravnik Centra za filozofiju i društvenu teoriju, mirovni aktivista, disident, organizator slobodnog univerziteta, osnivač UJDI, gubio je službu, bivao je praćen , hapšen, knjige su mu zabranjivane, ali je dobijao i nagrade - Vitez poziva, Dušan Bogavac - za etičnost i hrabrost, neke druge za ljudska prava, za celokupno delo. Ali, nikad nije bio u vlasti, mada je mogao biti i to.

Uz bojazan da memoari zastare pre nego što se stigne do poslednje stranice, Nebojša Popov na njihovom kraju poučava da svako radi na sebi i brine o slobodi, svojoj i drugih. Mogao bi to biti i njegov poslednji savet nama.

Rođen je 1939. godine u Zrenjaninu. Od 1958. živi u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1976.

Kao gimnazijalac postaje član Saveza komunista, a napušta ga 1970. godine zbog tadašnjeg ugrožavanja slobode studentske štampe.

Po završetku studija zaposlio se na Radničkom Univerzitetu "Đuro Salaj", gde se do 1969. godine bavio obrazovanjem radnika.

Potom prelazi na Filozofski fakultet, gde radi kao asistent na predmetu Opšta sociologija i tu ostaje do 1975. godine, kada je udaljen s Fakulteta zajedno s još sedmoro nastavnika.

Posle petogodišnjeg čekanja na berzi rada, Nebojša Popov je 1981. postavljen za v.d. upravnika Centra za filozofiju i društvenu teoriju, u kome se zapošljavaju izbačeni profesori Filozofskog fakulteta.

Centar potom postaje samostalan Institut, u kome je Popov proveo najveći deo svog radnog veka.

Godine 1982. bio je inicijator obnavljanja Jugoslovenskog udruženja za sociologiju (JUS) i bio jedan od njegovih poslednjih predsednika.

U časopisu Praxis jedno vreme je bio sekretar redakcije i više godina član Upravnog odbora Korčulanske ljetne škole.

Godine 1974. su obe institucije - Praxis i Koručulanska škola - ukinute pod pritiskom vlasti.

Jedan je od pokretača Zimskih filozofskih susreta, održavanih na Tari, Vrnjačkoj Banji i Divčibarama.

Popov je organizovao niz vaninstitucionalnih okupljanja sociologa i filozofa na Cresu, Lošinju i u Komiži.

Bio je i jedan od organizatora Slobodnog univerziteta, koji se održavao po privatnim stanovima.

Kao član peticionaškog pokreta i pokreta za podršku poljskom pokretu Solidarnost, bio je uhapšen i prekršajno osuđen na kaznu zatvora od 25 dana.

Jedan je od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) 1989, prve demokratske političke organizacije u Jugoslaviji.

Bio je predsednik je Republikanskog kluba i član Glavnog odbora Građanskog saveza Srbije.

U naučnom radu istraživao je obnovu feminističkog pokreta u Srbiji i Jugoslaviji, sastavio je obimnu bibliografiju o feminizmu, uključivao se u ženske pokrete za samostalno organizovanje i rodnu ravnopravnost.

Glavni urednik lista Republika postao je 1990. Za urednički i autorski rad dobio je više uglednih nagrada, kao što su nagrada "Dušan Bogavac" za etičnost i hrabrost, priznanje Centra za antiratnu akciju, čiji je takođe bio osnivač.

Dobio je i nagradu za novinarstvo međunarodne organizacije novinara SEEMO i proglašen je Vitezom poziva.

Za unapređenje kulture ljudskih prava koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava dobitnik je nagrade "Konstantin Obradović".

Dobitnik je nagrade "Desimir Tošić" za 2009. godinu za najuspešniju seriju tekstova objavljenih u štampanim i elektronskim medijima. U penziju je otišao krajem 2003.

Objavio je knjige Contra fatum: (slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu : 1968-1988), 1989, Sukobi: društveni sukobi – izazov sociologiji, 1990, Jugoslavija pod naponom promena: (dvanaest ogleda : 1968-1990), 1990, Srpski populizam : Od marginale do dominantne pojave, 1993, Republikanac, 1994, Iskušavanja slobode : Srbija na prelazu vekova, 2010, Kako smo dospeli dovde 2016.



394

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...

Kurir: Preminuo Nebojša Popov