Izvor: Politika, 13.Jul.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Provlačenje kroz živi plot
Šta sve može putniku da se dogodi na novouspostavljenim graničnim prelazima između Kosova i Metohije, centralne Srbije i Crne Gore
Dračenovac – Na malom parčetu teritorije, trouglu, između Kosova i Metohije, centralne Srbije i Crne Gore nalazi se najveći broj prelaza, punktova i granica u Evropi. Balkanski i ostali crtači granica na ovim su čukama pokazali svu svoju kreativnost.
Na prelazu Brnjak, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pretvorenom u tvrđavu i poznatom po sukobima i paljevinama, prvo vas dočeka ukrajinska vojska čija je zemlja u plamenu, a stotinak metara dalje u kućici sedi nemački policajac koji svečano, ozbiljan kao na pogrebu, izgovara: „Dobro veče, dokumenta i hvala”.
Pored njega je integrisana policija Republike Srbije, pa onda još jedna ista petnaest kilometara dalje, tako se i stiže do crnogorske granice i prelaza Dračenovac.
Ova kućica s policajcem je postavljena neprirodno visoko, uniforma ne odgovara na „dobro veče”, na ispruženu ruku i pružena dokumenta odgovara: „Čekaj malo”. Kad se odlučio da pređe na posao, uzima papire, pita za umor, gleda i progovara: „Imaju li đeca dokumenta?” „Imaju sve, što treba.”
„Daj!” Ponovo, iskrivljene glave, gledam odozdo epolete, pružam pasoše i čekam: „Đe ti je gospođa?” Ništa ne shvatam, ne mogu ni da dokučim smisao ovog pitanja, ćutim...
„Odakle ideš i đe si krenuo”, pita povišenim tonom. „Idem iz Gračanice od svoje kuće, idem na parastos jednom od mojih najdražih ljudi, vodim đecu kod bake i đeda, idemo svojoj kući...”
„Imaš li ovlašćenje od žene za ovu đecu?”
„Nemam, deset godina mi ga niko nije tražio na pragu moje kuće”, odgovaram.
Sad shvatam ono prvo pitanje o gospođi, počinje isleđivanje i od mene se traži da naizmenično odgovaram na dva pitanja: „Razumiješ li da ti treba ovlašćenje i razumiješ li ti da je ovo državna granica?”
Ovo prvo – ne znam, pa razumem; ovo drugo ne odgovaram. Poniženje traje, red automobila na graničnom prelazu raste. Uterivač granice, govori pa podvikuje, ponavlja fraze koje je za sebe smislio, na mestu gde su do juče sretale samo divokoze. On je utemeljivač smisla i novog entiteta, za njega nema sveta izvan ovog puta između litica, pa kaže: „Idi, ovog puta ću te puštit!”
„Izvinite, a s kim sam razgovarao”, izgovorih jeretičku rečenicu, posle koje je usledila najgora vrsta poniženja, izbacivanje iz automobila, pojavio se i smireni šef ove busije, ali do imena njenog čuvara se teško dolazi.
Na kraju progovori prezime Marsenić, ime se u onoj pometnji i izgubilo. Na njemu visi uniforma, razdrljen i bahat, sve poskakuje od muke i ponavlja svoje uvredljive fraze. Na kraju prilazi i carinik, stariji gospodin, sed, stopljen s uniformom, gotovo civil i pomirljivo pita; „Jeste li vi Crnogorac?”
„Ako sam bio, bar malo, od večeras sigurno nijesam!”
Posle toga smo prešli granicu. Simonida plače, okrenute glave, Dimitrije navikao na kosovske peripetije postavlja neko besmisleno pitanje. Imam nekoliko prijatelja Marsenića i nikada mi nije palo na pamet da pitam odakle je koren tog prezimena.
Večeras sam siguran da ovaj nije iz Marsenića Rijeke kod Berana, nego s Marsa. Spustio se u Dračenovac i kroz drače (trnje kojim se, prema rečnicima srpskog jezika, može probosti „lešina onoga koji se povampirio”, a kaže se i da se od njih „podiže i živi plot”) provlači hiljade ljudi.
Ogrebotine od njegovog trnja sastavni su deo nacionalizama malih razlika, one su stvorene od čistih emocija. Ovaj Marsovac u Dračenovcu zabada svoje trnje i onima od kojih dobija platu, on je koautor one čuvene šale: „Uplatite novac za more i kupanje, pa ne morate ni dolaziti”!
„Prvi Marsenić je bio Marko Senin, a njegov predak je bio pop Arsenije, oni su živjeli u 18. vijeku, od njihovih imena nastalo je naše prezime”, kaže Slobodan Marsenić iz porodice učitelja i intelektualaca.
Oni vekovima znaju put svoje porodice od Kosova, preko Raške, Lijeve Rijeke, Polimlja... Međutim, ovaj s Marsa na granici je nametnuo svoj sistem i svoj standard i što je najgore on nije sam, puni su ih balkanski entiteti. Njegov kolega na prelazu Kula, s kosovsko-crnogorske strane, udaljen dvadeset kilometara preko ovih neprelaznih čuka, držao je pre nekoliko nedelja, čitav dan, kamion humanitarne pomoći upućen iz Danilovgrada za narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji.
„Nije ti stigao papir”, glasio je odgovor, a pronašao ga je tek pred kraj dana jer se bio „zaturio” na stolu. Papiri Nasera Keljmendija, Dragoslava Kosmajca, Darka Šarića i ostalih, znanih i neznanih, balkanskih gospodara, tajkuna, bosova, na tim istim prelazima, busijama, granicama i čekama se, gotovo nikada, nisu zaturili.
Oni sa svih strana ove paukove mreže od granica imaju dokumenta, oni se predaju kad odluče i kad se nagode, oni su, prema sopstvenim izjavama, finansijeri (ne)zavisnosti, a samim tim i ovih mesta za porodična poniženja.
Koliko se može izdržati i dokle će da traje ovo provlačenje kroz živi plot koji zajedno s ovdašnjim političarima podižu i oni koji su davno ukinuli granice? Možda neko čeka da se onaj Nemac nasmeši na Brnjaku, pa da podignemo gvozdene zavese iz naših dvorišta, da idemo slobodno, kao ljudi, kod bake, na more ili na parastos – svejedno je.
Živojin Rakočević
objavljeno: 13/07/2014
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
