Izvor: Aleksinac.net, 12.Apr.2019, 11:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolumna Miodraga Tasića: Gladovanje kad mu vreme nije!
Srbija je zemlja čuda. Više puta ponovljeno. Sada i dokazano. Pre neki dan saznasmo da Vojska Srbije neće dozvoliti državni udar u Srbiji. A danas, ministar vojni, drugi čovek Beograda (da li drugi?) i jedan od omiljenijih poslanika najavljuju štrajk glađu.
Gladovaće sve dok izvesni Đilas, Jeremić i Boško Obradović ne prestanu >> Pročitaj celu vest na sajtu Aleksinac.net << da sprovode nasilje i teror u Srbiji. Nekako po logici zaključio bih da ova trojka namerava i državni udar da izvede. Tu sam strašno pogrešio u proceni. Bio sam ubeđen da nam Tači, Haradinaj i kompanija žele zlo. Sumnjao sam u Hrvate, u Bošnjake iz Bosne. Samo u njih. Pa, onda onaj Rama. Ramo, Ramo, druže moj. Nadam se da mu to Dačić neće zapevati na uvce!
Kako su lukavi pomenuti Đilas, Jeremić i Obradović. Svojom retorikom zaveli ne samo studente, nešto radnika, seljaka i poštene inteligencije, već i brojne umetnike, profesore univerziteta, čak i neke akademike. Doduše, većina mudrih glava iz Akademije nauka se ne oglašava. Ni tamo, ni vamo! Zaneti prečim brigama. Ali, ovamo pomisliš da su književnici od ugleda, slikari, muzičari, glumci i reditelji pametni i odgovorni ljudi, a oni se povode za nasilnicima i kabadahijama!
Eto, dokle došlo. Moraju ministri i poslanici da gladuju. Gladovanjem da spašavaju državu. Verujem da će se solidarisati i drugi poslanici, odbornici, možda još koji ministar? Nekima bi dobrodošlo koje kilo da skinu. Međutim, ne podržavam štrajk glađu. Na neki način tv serija „Bela lađa“ ostaje neiscrpna inspiracija političarima u Srbiji. Da se pohvalim, moja malenkost je već ukazala na poguban uticaj televizije na politiku. Misli se na serije „Bela lađa, Mućke“ i slične. Upravo je Srećko Šojić dao primer za „štrajk s glađu“. Ipak, to je televizija. Opsena. Varka. Ovo sada postaje ozbiljno. Koliko dugo će srpski političari gladovati? Dok oni gladuju, sprema se otimačina severa Kosova. Drugo, koliko mogu da izdrže štrajkači? Šta ako nasilnici ne uvaže štrajk političkih protivnika u liku ministra i poslanika? Produže oni tako da ruše Srbiju, a štrajkači neće hranu da okuse. Ajde, vreme je posta. U redu je malo i da otrpe. Da vide kako je većini naroda koga usrećuju. Ali, uskoro će Uskrs. Pa zar i na Uskrs da se ne omrse?
Ministar vojni taman savladao vojnu obuku. Za 15 dana. Na preskok. Logično. Vreme je brzih, odlučnih, naprednih. Ljudi za 15 dana napišu doktorat, te neće naučiti kako se rasklapa puška, kako se baca bomba ili kako se juriša na tenk! No, sada, ponavljam, može biti dramatično. Dok ministar trpi bez hleba i vode, krenu Albanci da osvajaju ona četiri srpska naselja u pokrajini. Evropska unija će energično uložiti protest. Makron će lično da ih ukori. Amerika će im zapretiti sankcijama. No, džaba sve to. Mogu Tačijevi puleni veliko zlo da počine. A srpskom vojskom nema ko da komanduje. Pa čak i da u tim okolnostima prestane štrajk, ministar je iscrpljen, rasejan, jednostavno nije u toku. Zato sam odlučno protiv štrajka!
Isto tako i Skupština može da ispašta. Šta ako se većina poslanika odluči na štrajk s glađu? Ko će donositi važne zakone? Ko će da sarađuje s Evropskom unijom? Šta će pomenuta Unija misliti o nama? Hoće li nas tada primiti u punopravno članstvo?
Neće, naravno. Dotle došlo da ministar gladuje. Poslanici, gradski funkcioneri. Da nemaju šta da jedu, pa da razumem. Imaju, brate. Što bi trpeli. Onaj poslanik prima više plata. Čak postao i profesor medicinske škole. Ovamo ga predstavljaju kao pravnika, a on se i u medicinu razume. Tipičan Srbin. Prosečan naš građanin ume da popravlja auto, struju da uvede, zube da vadi i bar odelo da sašije. Od tolikog znanja najrađe rmba kod stranog gazde za 200 evra plate. S druge strane mogu i da razumem štrajkače. Dođe li zbilja do štrajka glađu vrlih političkih glavešina u Srbiji, biće to za istoriju. Do sada se u Srbiji dešavalo sve i svašta. Nije uzalud rečeno da niko nema što Srbin imade. Neki kažu – nažalost. Ipak, do sada su štrajkovali glađu radnici, malinari, studenti, opozicija (setimo se Tome Nikolića), ali štrajk ministra i poslanika vlasti nije zabeleženo. Zato će takav štrajk biti zapisan u istoriji. Malo li je? Ne može svako biti Karađorđe, Mišić, Stepa ili najmanje Boško Buha. Ali, ako te istorija nije upamtila, kao da nisi ni postojao. Sad, kako će te upamtiti, druga je stvar. Po junaku i slava!
.jpg)
