Izvor: KMnovine.com, 08.Nov.2015, 13:23

Saopštenje SNV Srbi na okup povodom uzurpacije srpske nacionalne baštine na prostoru Kosova i Metohije

Saopštenje SNV Srbi na okup povodom uzurpacije srpske nacionalne baštine na prostoru Kosova i Metohije

Na 26. redovnoj sednici Svesrpskog nacionalnog veća Srbi na okup u sklopu redovne tačke dnevnog reda o dešavanjima na Kosovu i Metohiji naš duhovni pastir Vladika raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Artemije je nadahnuto, kao i uvek, besedio o Kosovu i Metohiji. Njegovu besedu prenosimo u celosti.



„Jedan Vladika u Rusiji drži besedu na Veliki Petak, izneta plaštanica, naroda puna crkva, on je izašao i kada je hteo da održi besedu narodu, on je prvo rekao: >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << Danas ceo svet plače, plačimo i mi; i on je suze prolio i ceo narod; i to je najuspešnija beseda koja je ušla u antologiju besedništva, jer beseda se ceni po efektu na slušaoce, a to je najveći efekat bio, cela crkva je ridala, e tako je i danas za Kosovom.

Svi plačemo nad Kosovom, svima nam je poznato šta se do sada radilo i šta se danas radi, na žalost, kako se manipuliše, sa Kosovom i zbivanjima oko njega. Čak i predlog odluke Izvršnog saveta koji donosi preporuku da Generalna konferencija primi Kosovo u članstvo objavljuje se kao naš neki uspeh, jer je to samo preporuka. Manipulacije… Kosovo i Metohija je naša najveća duhovna baština, ne samo pojedini manastiri nego samo Kosovo kao takvo, to je naša duhovna baština i ako to izgubimo, kako da sačuvamo Trepču, ili Brezovicu, ili Dečane, ili Patrijaršiju, kako, ako celo Kosovo izgubimo, kako?Pre dve godine bili su izbori na Kosovu i Metohiji i pozivani su Srbi, od koga znamo (Crkva i država) sa obrazloženjem i opravdanjem, stvara se srpska zajednica opština Kosova. Dve godine ništa nije urađeno. A pitamo se, čak i da se stvori ta zajednica, koja će delovati u okviru zakona Kosova, šta će to za Srbe značiti. Ništa. Kapitulacija! Kapitulacija Srbije, ne samo onih Srba dole, oni su mučenici, već kapitulacija Srbije. Ima jedna pesma Disova gde se kaže: Sve poraze proglasiše za pobede! To se i danas radi. Ako je ikada to bilo aktuelno, to je danas aktuelno. Sve naše poraze predstavljaju kao pobede, kao uspeh i zbunjuju narod, zaluđuju narod, vode ga u zemlju nedođiju, u beznađe.

Ko preuzima odgovornost za sve što se do danas desilo i što se dešava na Kosovu, ne samo ova vlada, ova garnitura, mnoge, ne samo od pre dvadeset godina nego od pre sedamdeset godina. Svaka vlada je po jedan korak išla u pravcu gubljenja Kosova, a ovi su valjda došli da stave tačku na sve to. I ta tačka će, kao i do sada u Srbiji, biti proglašena našim najvećim uspehom, sa nekim licemernim obrazloženjem. I portparol Svetog arhijerejskog sabora, Irinej Bulović, je  zaključio svoja izlaganja pre neko veče na televiziji, rekavši da je stav Crkve da je ona uvek saglasna sa stavom države! Tako je bilo i kada su pozivali Srbe na KiM-u da izađu na izbore pa i sada kada je u pitanju naš duhovni prostor omeđen kao južna pokrajina Kosovo i Metohija.

A gde su sada, pre svega, patrijarh, Teodosije, Sava Janjić, i svi ostali koji lamentuju nad sudbinom Kosova, a svojim radom ili aktivnostima su direktno doprinosili ovakvoj situaciji na Kosovu. To je prosto, toliko licemerno, to je toliko bedno, i sada oni sa tim svojim rečima koje koriste, u ovom teškom trenutku za Srbiju, ubiraju neke poene i grade neki svoj „imidž“ u narodu. Ali, mislimo, i znamo,  da će istorija sve to zapisati, i u svoje vreme dati mesto svakom od njih, „pokoljenja dela sude što je čije daju svjema“.“
Tako je svoju kratku besedu završio Vladika Artemije, jasnim, odlučnim glasom, ali tužnim pogledom punim ljubavi prema svojoj Eparhiji sa koje je proteran, a koju u srcu nosi.U nastavku saopštenja dajemo kratak pregled dešavanja na KiM-u po pitanju naše duhovne i kulturne baštine u periodu od 1999. godine.
Kratak osvrt na očuvanje srpske baštine na prostoru KiM-a od dolaska NATO trupaSrpska nacionalna baština koja je vekovima opstajala na prostoru Kosova i Metohije ozbiljno je ugrožena, a najveću štetu je pretrpela u martu 2004. godine. Od dolaska međunarodnih mirovnih snaga 1999. godine do početka 2004. godine uništeno je oko 115 objekata, 15 spomenika kulture u prvoj i 23 u trećoj kategoriji, ukupno 38 spomenika i objekata. Prilikom martovskog nasilja uništeno je još, kako je potvrđeno i u stručnom izveštaju Saveta Evrope, 35 crkava i manastira od kojih i šest iz prve kategorije. Tako je broj dostigao oko 150 spomenika i svetinja. Neke crkve i manastiri su potpuno srušeni, a njihovi ostaci odvezeni s mesta na kojem su se objekti nalazili.

Obzirom da se Kosovo i Metohija na osnovu Rezolucije 1244 Saveta Bezbednosti UN nalazi pod protektoratom, UNMIK je bio odgovoran i za čuvanje kulturnog nasleđa. U Zajedničkom dokumentu UNMIK-a i SRJ iz novembra 2001. godine u poglavlju o zaštiti kulturnih dobara „potvrđuje se volja za primenu relevantnih odredbi Haške konvencije koje su vezane za zaštitu spomenika kulture i kulturnih dobara na Kosovu i Metohiji“. Međutim, UNMIK se nije bavio ovom problematikom već je tu nadležnost postepeno prenosio na Privremene institucije samouprave na KiM-u. Na taj način je omogućeno da kulturno bogatstvo koje predstavlja svedočanstvo istorije srpskog naroda na Kosovu i Metohiji postane predmet brutalnog uništavanja. Paljenje i granatiranje objekata, mehaničko oštećivanje freski i ikona, pustošenje riznica, krijumčarenje i prodaja ukradenih kulturnih dobara predstavlja grubo kršenje međunarodnih konvencija. Pored namernih oštećenja do propadanja kulturnih dobara na Kosovu i Metohiji dovodi i nepostojanje njihove efikasne zaštite. Izostanak konzervacije i adekvatnih uslova čuvanja ubrzavaju procese prirodnog propadanja kako manastira i crkava, tako i ikona, knjiga i drugog pokretnog kulturnog nasleđa.

Srbiji je bilo onemogućeno da se brine o svojoj kulturnoj baštini na Kosovu i Metohiji koja je, po svim svetskim i evropskim poveljama, konvencijama i deklaracijama njeno neotuđivo pravo. Borba za očuvanje prava Srbije „da punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije“ (Vankuverska deklaracija UN, 1976) je ujedno i borba za očuvanje suvereniteta i državnosti na Kosovu i Metohiji. Do 2002. godine bio je potpuno onemogućen pristup spomenicima kulture,  uvid u njihovo stanje, tako da ni jedan projekat zaštite nije mogao biti sproveden. Do marta 2004. godine potpuno je ignorisano očuvanje srpske baštine na Kosovu i Metohiji od strane međunarodne zajednice, UNMIK-a, UNESKO-a, privremenih institucija na KiM i drugih. Jasna je bila namera da se Srbija potpuno istisne sa dela svoje teritorije čak i u kulturnoj i duhovnoj sferi u smislu falsifikovanja istorijskih podataka i činjenica intenzivnom kampanjom preko knjiga, ostalih publikacija, foruma, izjava tzv. stručnjaka itd. Njihov krajnji cilj je preimenovanje i preregistracija srpske kulturne baštine na prostoru Kosova i Metohije u „dobro Kosova“, ili kako to kažu zavedu kao „autentično“ misleći time da je autentično da se nazovu „kosovskim“ u političkom kontekstu nelegalnog otcepljenja i proglašenja Kosova.

Profesor Aleksej Lidov iz Rusije koji je uz kolege iz drugih zemalja bio član tima UNESKO-a koji je posle martovskog pogroma 2004. godine obišao Kosovo i Metohiju je tadašnje stanje opisao kao „kulturni genocid“. U Rezoluciju 26, XXXI generalne konferencije UNESKO-a je unet kvalifikativ „zločin protiv kulturne baštine“ na Kosovu i Metohiji.
Posle pogroma od 17. marta 2004. godine međunarodna zajednica je pokazala nešto više interesovanja za pitanje srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, pa su usledile tri komisije Saveta Evrope koje su obišle 35 srušenih svetinja u ovom pogromu, kao i jedna komisija UNESKO-a sa ciljem utvrđivanja razmera štete i mogućnosti njihove obnove.

Od juna meseca 2004. godine predstavnici UNMIKA-a su počeli da dolaze u manastir Gračanicu i sa nadležnim episkopom gospodinom Artemijem da dogovaraju principe i načine sanacije porušenih i spaljenih crkava. Memorandum o razumevanju za obnovu crkava i manastira kojim je trebalo da rukovodi Mešovita komisija od pet članova je potpisan 28. juna 2004. godine. Obzirom da je rad Komisije kasnio (počeo je sednicama 18. avgusta), a i shvativši da neće biti ispoštovani dogovoreni principi jer odlučujuću ulogu u celom procesu obnove treba da vode albanske privremene institucije, a da SPC i stručne službe iz Beograda predstavljaju samo dekor, kao i da će na obnovi crkava i manastira raditi oni koji su ih sistematski i uništavali proteklih pet godina, Šiptari, 13. septembra 2004. godine vladika Artemije je povukao svoj potpis sa Memoranduma, kao i svog člana iz Mešovite komisije čime je ona i prestala da funkcioniše. Sa ovim stavom upoznati su bili i predstavnici vlasti u Beogradu od kojih je eparhija i dobila podršku. Obavešten je i Sveti arhijerejski sinod aktom Ebr. 626 od 24. 9. 2004. godine i 6. oktobra 2004. godine odluka Svetog arhijerejskog sinoda broj 1890/zap 1344 je glasila: „Obavestiti Njegovo Preosveštenstvo Episkopa raško-prizrenskog G. Artemija da Sveti arhijerejski sinod u potpunosti podržava sve njegove napore koji se odnose na obnavljanje svetinja na Kosovu i Metohiji“.
Usled čega je došlo do potpune promene stavova istih članova Sinoda ne zna se, ali 24. marta 2005. godine stvoren i usaglašen tekst Memoranduma o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i Metohiji, a koji je potpisao Njegova Svetost Patrijarh Srpski g. Pavle i Ministar za kulturu u „Vladi Kosova“ g. Astrit Haraćija kao i predstavnik UNMIK-a Rao Bijala. Takav tekst je odmah i pušten u medije. Sve ovo je urađeno bez saglasnosti nadležnog episkopa g. Artemija i na taj način je narušeno ustrojstvo Pravoslavne Crkve, o čemu je g. Artemije pisao Njegovoj Svetosti Patrijarhu Srpskom g. Pavlu nakon čega je on povukao svoj potpis sa Memoranduma i isti oglasio nevažećim, što je i objavila Informativna služba srpske Patrijaršije. Sutradan, 27. marta održana je vanredna sednica Svetog sinoda i Kosovskog odbora, bez poziva nadležnog episkopa ERP, i doneta je odluka da „Memorandum ostaje i dalje na snazi“, a saopštenje o povlačenju potpisa Nj. S. Patrijarha skinuto sa sajta. Vladika ERP g. Artemije je iste večeri izdao Saopštenje za javnost, a sva ova dešavanja predstavljaju grubo narušavanje kanonskih principa i ustrojstva Crkve Pravoslavne. Sveti sinod je 18. aprila 2005. godine krenuo u realizaciju Memoranduma, a za crkvenog člana Mešovite komisije imenovao vikarnog episkopa lipljanskog g. Teodosija.
Od 2005. godine na Kosovu i Metohiji postojale su dve vrste obnova, prva skromna, koju je sprovodila Eparhija raško-prizrenska uz pomoć države Srbije (delimično obnovljen manastir Svetih Arhangela kod Prizrena, Manastir Devič kod Srbice, manastir Zočište kod Orahovca, crkva u mestu Osojane). Druga vrsta obnove je ona koju nameću stranci, Savet Evrope, a koju sprovode Šiptari preko svojih firmi. To može samo da „pomogne“ daljoj uzurpaciji kulturne baštine na KiM-u od strane nelegalnih institucija „Kosova“. Ni jedna od, na taj način obnavljanih svetinja, nije obnovljena u pravom smislu reči da bi bila u funkciji u kojoj je bila, taj rad je imao čak i političku konotaciju. Bilo je dogovora da će se u sklopu razgovora Euleksa i Beograda o realizaciji plana od šest tačaka, staviti akcent na zaštitu kulturne baštine, ali u praksi to nije sprovedeno, već nasuprot tome Euleks svo vreme pokušava da osnaži bezakonu tvorevinu tzv. „državu Kosovo“ na temeljima, nigde usvojenog, plana Marti Ahtisarija. Eparhija se zalagala za integrativni pristup obnovi koji mobiliše eksperte, od planerske do konzervatorske struke, posebno uvažavajući teološki aspekt.
Duhovni život srpskog naroda na Kosovu i Metohiji je vezan za život manastira, zato su oni bili kroz istoriju središnja mesta okupljanja Srba iz okoline ali i šire. Nasledna pobožnost carske loze Nemanjića, carski grad Prizren, obližnja Pećka Patrijaršija, nepregledna metohijska imanja od srpske vlastele zaveštavana u vlasništvo velikim, bližnjim ili daljnim srpskim manastirima je u bila potpora očuvanju Pravoslavlja, jezika i nacionalne svesti u petovekovnom ropstvu pod Turcima. Istorijska je činjenica da je SPC bila majka i čuvarka ne samo pravoslavne vere među Srbima već i njihovog srpskog pravoslavnog identiteta, naše odrednice i našeg brenda kojim smo se čuvali ne samo od Osmanlija, kada je fizičko porobljavanje već bilo faits accompli (svršen čin), da bi Srbi sačuvali veru, kulturu i jezik, nego i od drugog neprijatelja, koji je sa zapada, iz Vatikana neprestano gledala ka pravoslavnim Srbima ne bi li ih kako „evropeizirala“, pounijatila, smestila u kalup svog nakaradnog umovanja. Kako tada, tako i danas, kako nam kažu „ne može se sa Svetim Savom u Evropu“. Zbog toga je uloga Svetog Save, tako i ostalih Nemanjića zadužbinara, srpskih svetitelja, u srpskom narodu neprocenjiva. Nemanjići su po broju svetitelja jedinstvena kraljevska loza u istoriji svih pravoslavnih zemalja i naroda.

Očuvanje kulturne baštine na Kosovu i Metohiji su reper i miljokaz kojim se prepoznajemo kao Pravoslavni Srbi, zato treba sve svoje snage usmeriti ka njihovoj zaštiti, ne samo fizičkoj, nego zaštiti njih kao srpskih pravoslavnih, prefiksa kome preti tendencija zatiranja kako od Šiptara tako i od međunarodnog faktora. Srpska nacionalna svest porođena je u duhu i na temeljima Pravoslavlja, jedino na tim temeljima ona može opstati i postojati, bilo kakva drukčija osnova i temelj izgradnju ili presađivanje te svesti jeste u startu neuspeli projekat i igranje sa srpskim identitetom. Samo u tom svetlu treba posmatrati pomenutu kulturnu baštinu, a njena esencija je upravo „kult“ kao osnovni izvor kulture, a to u nas jeste Pravoslavlje i pravoslavna duhovnost, čiji su nosioci upravo crkve i manastiri, naravno pod pretpostavkom da u njima borave i rade klirici verni pravoslavnom predanju. Bez te pretpostavke ti objekti će postati samo muzeji koji će svedočiti o nekoj kulturi koja je iščezla.

Dolaskom vladike Artemija početkom devedesetih godina prošlog veka na čelo Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske, Eparhija doživljava svoju istinsku duhovnu renesansu i preobražaj. Manastiri su se napunili mladim mnogobrojnim bratstvima i sestrinstvima, rukopolažu se novi, mladi sveštenici. Monaštvo pre svega, a ništa manje i sveštenstvo svojim postupanjem treba da svedoče evanđelsku istinu, a to je da bez žrtve nema ni spasenja, krst je upravo simbol hrišćanstva, ali i simbol bogočovečanske žrtve koja je na tom krstu prinesena za spasenje roda ljudskoga. Monaštvo Eparhije, a u dobroj meri i sveštenstvo je godinama opstajalo u ratnim okolnostima unutar svojih manastira na području Kosova i Metohije, kao i Raške oblasti. Nažalost, bezakonim odlukama Sabora i Sinoda i uklanjanje vladike Artemija sa Kosova i Metohije, bačena je prava duhovna bomba čije posledice oseća srpski narod na tom prostoru. Na plećima vladike Artemija i njegovog monaštva je sada pala borba za očuvanje same suštine i ispunjenja svetinja i kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, a to je Pravoslavna, svetootačka vera i predanje, bez očuvanja iste u njenom čistotnom obliku, kulturna i svaka druga nacionalna baština na području Kosova i Metohije ostaće obesmišljena muzejska građa.
Onog časa kada bi “Kosovo“ postalo član Uneska steklo bi pravo da potpiše Parisku konvenciju, u skladu sa njenim čl. 31; time bi, ne samo de facto, već i de iure, steklo suvereno pravo da kulturnu baštinu na toj teritoriji naziva onako kako suvereno odluči, pa dakle i “kosovskom nacionalnom baštinom“, kao i suvereno pravo da se o njoj stara. Svaka druga vlast (pa i vlasti Srbije), bile bi u tom slučaju dužne da, u domenu na koji se odnosi Pariska konvencija, poštuje suverenitet „Kosova“. Drugim rečima, nijedna institucija Republike Srbije, pa tako ni Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, ne bi mogla da preduzme nijednu zaštitnu radnju na bilo kom spomeniku kulture na teritoriji Kosova i Metohije, bez izričite saglasnosti samoproglašenih vlasti „Kosova“. (http://www.nspm.rs/politicki-zivot/kvazipravne-posledice-eventualnog-clanstva-kosova-u-unesko.html)

Neohodno je boriti se i na svaki način sprečiti pokušaj tzv. „kosovizacije“ srpske nacionalne baštine na Kosovu i Metohiji. To predstavlja direktan napad na srpski identitet, te stoga predstavlja kršenje ljudskih prava svih Srba gde god se oni trenutno nalazili.





Izvor: Srbi na okup    :: © 2014 - 2015 ::    Molimo za navođenje izvora



Pogledaj vesti o: Vladika Artemije

Nastavak na KMnovine.com...






 Povezane vesti

					Teodosije: Crkve i manastiri na KiM su nasleđe SPC

Teodosije: Crkve i manastiri na KiM su nasleđe SPC

Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Nov.2015

Episkop raško-prizrenski Teodosije izjavio je danas u Kosovskoj Mitrovici da su crkve i manastiri na Kosovu i Metohiji nasleđe Srpske pravoslavne crkve i da ne mogu opstati ukoliko na tim prostorima nema srpskog naroda...Crkve i manastiri su duhovno i kulturno nasleđe srpskog naroda i SPC, rekao je...

Nastavak na NoviMagazin.rs...

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta KMnovine.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta KMnovine.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.