Izvor: Politika, 08.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žena koja je htela uniformu
Svetlana je bila prva žena u Pirotu koja je obukla pantalone, vozila motor i automobil, ali i prva, i do sada jedina, žena električar-banderaš
Pirot – Na prvi pogled, Svetlana Gligorijević (73), zvana Ruski, po mnogo čemu podseća na svoje vršnjake-penzionere, ali kada vidite njen energičan hod i čujete je kako govori, postaje jasnije zašto su za nju mnogi Piroćanci govorili da ima "muške ruke i žensko srce". A Svetlana se zaista, čitavog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << života, bavila muškim poslovima. Prva je i jedina žena električar-banderaš u Pirotu, pa vatrogasac, višestruki davalac krvi... Zbog poslova kojima se bavila bila je prva žena u ovom kraju koja je obukla pantalone, vozila motor, automobil, kombi. I ko zna šta još...
– Gde god bih se pojavila, ljudi su komentarisali moje oblačenje, a moj posao je zahtevao da se penjem na bandere, da odlazim na nepristupačne terene, u udaljena sela, učestvujem u gašenju požara. To su bila teška vremena i sa takvim predrasudama prosto nisam imala vremena da se borim. Bila sam potrebna ljudima u nevolji, a sve drugo nije mi bilo važno – kazuje za "Politiku" Svetlana, izdanak ugledne pirotske porodice, kojoj je nadimak Ruski dao otac, jer ima izuzetno svetlu put.
Inače, oca Arsenija, predratnog komunističkog aktivistu, retko je viđala jer je bio proganjan, zatvaran i interniran u Bugarskoj. Izgubila je oca pred kraj rata, i seća se samo nekih detalja iz porodičnog života. Majka Vera je, tkajući ćilime, pokušavala da prehrani četvoro siročadi. Već sa 17 godina, odmah posle Drugog svetskog rata, boreći se za komad hleba, Svetlana je uspela da, kao đak u privredi, dobije posao kojim se i njen otac bavio u Pirotskoj električnoj centrali.
Gvozdene penjalice
– Više sam bila gladna nego sita, a nisam imala ni pristojnu odeću ni obuću. Kada sam počela da radim kao banderaš više nisam želela da menjam posao. Nemaština i teški uslovi u kojima sam živela sa svojim sestrama i majkom dali su mi snagu da se trudim još više – priča Svetlana.
Nosila je na leđima alat, merdevine, pešačila po nekoliko kilometara do odredišta. Na banderu se tada pelo penjalicama, koje su bile od teškog gvožđa. Naročito su bile teške prve godine po zaposlenju, jer je radila sve poslove, od dežurstava pa do seče drva na cirkularu. Ipak, uspela je da dobije diplomu elektroinstalatera, a na specijalizaciji u Sloveniji stekla je zvanje kvalifikovanog elektromehaničara. U zasluženu penziju otišla je na lični zahtev, jer je, objašnjava, želela da mladi brže dođu do posla.
Uporedo sa poslovima na uvođenju električne energije u pirotskim selima, 1950. godine Svetlana – Ruski je jednog dana otišla kod Jovana Džunića, predsednika Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Tu je, u narednim decenijama, ostvarila još jedan san. Postala je vatrogasac i nastavila porodičnu tradiciju.
– Uveče, na korzou, šetali su moji drugovi u divnim uniformama i već sledeće godine i ja sam dobila svoju uniformu – kaže Svetlana sećajući se šetnji po korzou i toplih čizama. To je bio početak njenog dobrovoljnog rada u vatrogasnoj jedinici. Do kraja karijere postala je vatrogasni oficir i vatrogasni sudija.
Odlikovani vatrogasac
Još se pamti njena požrtvovanost prilikom požara u nekoliko pirotskih preduzeća, zbog čega je više puta odlikovana. Nekada je na Staroj planini svako selo imalo dobrovoljno vatrogasno društvo, dobro opremljeno i stručno osposobljeno. Nedavni požari na ovoj planini ukazuju da je vreme da se ljudi ponovo okupe, upozorava Svetlana, prisećajući se da su vatrogasci-dobrovoljci svakog leta obilazili teren i sprečavali paljenje strnjišta i širenje požara.
U svojoj užoj porodici, Ruski ima i lovaca i ribolovaca. Još kao dete lovila je rakove u Nišavi, a danas, kako kaže, "zabacim par puta da uhvatim nešto za večeru, ali i da se odmorim i opustim". Počasni je član Ribolovačkog udruženja "Pastrmka" i na svoj 65. rođendan svečano je otvorila nove prostorije udruženja i poklonila mu ćilim.
Ruski je 35 godina živela kao podstanar. Jedan od najsrećnijih trenutaka bio joj je kada je dobila kredit za stan i pozvala svoju majku da živi kod nje.
– Uvek sam radila i trudila se da pomognem ljudima, ali sa ove vremenske distance shvatam da sam, angažujući se svuda, ipak propustila da stvorim svoju porodicu. Tako je, valjda, trebalo da bude – zaključuje svoju priču Svetlana Gligorijević Ruski.
Marija Penčić
[objavljeno: 08.08.2007.]
.jpg)
