Izvor: RTS, 01.Jul.2021, 06:06
Zašto je važno da Beograd sačuva svoje parkove
Često se naljutim na Beograd. Posle mi bude žao. Moj dragi mučenik doživeo je toliko patnje i razaranja kao malo koji grad. Uvek kad ga posmatram, bilo sa Kalemegdana, Novog Beograda ili sa nekog uzvišenja, vidim milion razloga za voljenje belog grada i ljudi koji ga čuvaju i poštuju.
Parkovi su postali moja najznačajnija i najlepša odredišta tokom prethodnih godinu i po dana.
Uprkos svemu, održavani su, lepi i spokojni. Najlepše fotografije >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << radosti, dece, baka i deka, kućnih ljubimaca snimljene su baš na takvim mestima. Na nekim od njih koje sam videla u starim novinama, deca trče bosa, roditelji uživaju na klupi a na jednoj, devojčice grle drvo.
Danas, prizori u našim parkovima sve više liče na one iz američkih filmova, mladi poslovni ljudi koji pauzu za ručak provode na travi uživajući u svom obroku. Možda bi toga bilo i više da nije predrasuda.
Park je sinonim mira i opuštanja. Sve misli i sećanja na ova mesta nose zapis lepote, a često i nezaboravnih emocija.
U park odlazimo da se opustimo, da predahnemo. Mnoge od tekstova koje čitate napisala sam u parku. U gradu koji vri od ljudi, od buke, od saobraćaja, park je najbolje mesto za zaustavljanje.
Parkovi su u našim odrastanjima, mladosti, zrelom dobu, penzionerskim danima. Oni su u vreme pandemije postali sigurna mesta okupljanja mladih uz hranu, piće i muziku sa mobilnog telefona.
Pa, dobro, neka. Samo bilo bi lepo da pre nego što krenu shvate da postoje korpe za otpatke.
Nema mnogo gradova koji se mogu pohvaliti nečim tako posebnim u centru grada kao što je Kalemegdan, park-muzej. Tamo se često slikaju mladenci pre venčanja, jutjuberi snimaju svoje klipove, deca žure ka svom omiljenom zabavnom parku.
U parku se srećemo sa prirodom u sebi. Onom koja je zatrpana svakodnevicom, novim tehnologijom, strahovima, planovima...
To su jedina mesta u gradu do kojih možemo stići relativno brzo i lako i besplatno dobiti darove za dušu i telo.
Jedna od mojih slika za pamćenje je ona na kojoj čuveni novinar i filmski kritičar Milutin Čolić, inače osnivač Festa, sedi na klupi na Tašmajdanu i hrani golubove.
Često sam ga viđala na tom mestu i sećam se našeg razgovora i pripeme za intervju koji smo snimili za Treći kanal RTS-a.
Parkovi su nam se nekako podrazumevali, da njima prolazimo, da snimamo emisije, kao da im se nikada nismo stvarno posvetili. Za većinu oni su i dalje mesta za penzionere i decu.
Zapravo oni su najpoželjnija mesta za sve nas. Za to postoje i naučni dokazi o tome kako se aura čoveka regeneriše posle boravka u prostoru sa drvećem i biljkama.
Deluje šašavo grliti drveće u gradu, ali je potrebno i blagotvorno.
Luckasto je i hodati bos po travnatim površinama ali je više nego korisno za naše telo.
Sva ova svetska buka u kojoj smo se našli ne čuje se u parkovima. Oni tiho postoje, raduju nam se i daju sve i to baš uvek.
.jpg)
