Izvor: Politika, 16.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vraćanje na mesto zločina
U Padovi je u izdanju "Kaza dei libri" objavljena knjiga "Drugi kosovski rat". Dnevnik bivšeg jugoslovenskog ambasadora u Rimu Miodraga Lekića, pod naslovom "Moj rat u ratu"
U Italiji su se nedavno pojavile dve knjige posvećene Kosovu.U Padovi je u izdanju "Kaza dei libri" objavljena knjiga "Drugi kosovski rat", sa podnaslovom "Hrišćansko srpsko-pravoslavna baština koju treba spasiti". Reč je o zborniku tekstova koji je priredila Luana Zanela. U kratkom, nadahnutom predgovoru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Masimo Kačari, filozof i aktuelni gradonačelnik Venecije, kaže da "ako Evropa ne shvati da su manastiri i crkve u Peći, Dečanima i Gračanici integralni deo sopstvenog sećanja i sopstvene aktuelne kulturne baštine, neće biti izgubljena samo mogućnost mirnog razvoja balkanskog regiona već više neće biti ni zamisliva politička zajednica cele Evrope". Kačari traži od Evrope da obnovi porušene umetničke i religiozne spomenike na Kosovu, jer ma koliko sposoban da "od svih živih bića najviše ruši, čovek je sposoban i da obnavlja".
U svom uvodnom tekstu priređivač Luana Zaneli doslovce kaže da ako postoji "jedan narod koji je danas prinuđen da u srcu Evrope živi u stanju aparthejda, i to tamo gde je uvek bila i biće zemlja u kojoj je rođena njegova civilizacija, to je onda srpski narod". U gestu Amfilohija Radovića, koji je branio beogradsku džamiju od razjarene mase, Zanela vidi nadu za etničku, religijsku i kulturnu toleranciju na Balkanu.
Vizantijska Srbija
Knjiga ima dva dela. U prvom, pod naslovom "Istorija i umetnost" objavljeni su tekstovi Andree Katona, predsednika društva "Most za Beograd" ("Skica za jednu istoriju Kosova"), Danijela Sencanona ("Srbi i Albanci u zemlji bez države"), Roze D′Amiko ("Na razmeđi između Zapada i Istoka: umetnost u Srbiji u 13. veku kao most između kultura"), Valentina Pačea ("Crkve i manastiri na Kosovu: svedočenje o hrišćanskoj civilizaciji u opasnosti"; "Slikarstvo vizantijske Srbije i Italije"), Renata D′Antige ("Država i crkva u srednjevekovnoj Srbiji"). Ovaj deo završava se iscrpnom bibliografijom o umetnosti Kosova na vodećim svetskim jezicima.
Andrea Katon vrlo dokumentovano dokazuje da je poslednje etničko čišćenje Srba na Kosovu samo nastavak dugotrajnog etničkog čišćenja koje su Albanci vekovima vršili, naročito posle seobe Srba. Valentino Pače drži da graditeljstvo i freskoslikarstvo iz doba kralja Milutina predstavlja, za to vreme, vrhunac vizantijske umetnosti.
U drugom delu knjige, koji ima naslov "Svedočenja i dokumenti", objavljeni su tekstovi Alesandra Bjankija (o restauracijama koje međunarodne institucije vrše na Kosovu) i Andree Katona ("Kosovo pod protektoratom UNMIK-a: obelodanjeni entnocid") i nekoliko reportaža i intervjua Tomaza di Frančeska, poznatog pesnika i novinara lista "Manifesto". Knjiga se završava putopisnim zapisom Luane Zanele "Tri dana Kosova". I Frančeskovi i Zanelini zapisi vrlo ubedljivo i slikovito govore o onome šta se stvarno tamo dešava.
Otac Sava iz manastira Dečana kaže da Albanci žele da od srpskih svetinja naprave muzeje, a to jedino mogu tako ako proteraju sa Kosova i poslednjeg Srbina. Cigane su već gotovo sve proterali, i njih niko – primećuje Rajko Đurić – ne uključuje u razgovore o statusu Kosova. Dok su joj još sveže slike bede u kojoj žive Srbi u enklavama, Zanelu vode u jedan luksuzan restoran u Prištini koji nosi ime "Avijano" (italijanska baza iz koje su poletali bombarderi prema Srbiji), što je samo još jedan detalj iz tužne, protivrečne i apsurdne kosovske svakodnevice.
Knjiga je bogato ilustrovana fotografijama u boji najvažnijih manastira na Kosovu. Na naslovnoj strani je fotografija razrušene crkve Svete Trojice u Petriću, sa objašnjenjem da su Albanci čak posekli i drvo oko kojeg su se skupljali vernici.
Druga knjiga je dnevnik bivšeg jugoslovenskog ambasadora u Rimu Miodraga Lekića, vođen za vreme NATO bombardovanja Srbije, koju je pod naslovom "Moj rat u ratu" objavio milanski izdavač "Gverini e asočati". Lekićeva obimna knjiga (400 stranica velikog formata) već je naišla na pozitivne komentare u italijanskoj štampi, a na njenoj rimskoj promociji govorio je i poznati italijanski političar Đulio Andreoti. Kratak predgovor napisao je Serđo Romano, komentator najpoznatijeg italijanskog dnevnika "Korijere dela sera". Romano kaže da su po pitanju NATO intervencije na Kosovu Italija i njena vlada bili na različitim pozicijama. Tadašnji predsednik vlade D′Alema trudio se, po mišljenju Romana, da pokaže da jedan biviši komunista može da bude "dobar saveznik" Americi, iako je dobar deo njegove koalicije bio protiv intervencije. Bio je to i Romano. On i danas misli da NATO u taj rat nije pošao iz humanitarnih razloga već da bi pokazao "svoje mišiće" i sproveo u delo "čvrste stavove" Medlin Olbrajt.
Ispisano u groznici
Italija, kao i Grčka, nije zatvorila jugoslovensku ambasadu u Rimu, te je Lekić i dalje obavljao svoju dužnost. S jedne strane, Lekiću je teško padalo razaranje svoje sopstvene zemlje, a s druge, teško su mu padale i nepromišljene ili pogrešne odluke srpskog rukovodstva kao i očito distanciranje crnogorskog rukovodstva od kosovskog problema (kao da Kosovo nije centralna tema najvećeg crnogorskog pesnika Njegoša). Po zvršetku bombardovanja Lekić je razrešen ambasadorske dužnosti, možda i zato što nije hteo da prisustvuje promociji knjige tada našeg "najprevođenijeg pisca" u jednom od elitnih hotela u ulici Veneto, koju je organizovala naša ambasada pri Svetoj Stolici, potpuno zanemarujući činjenicu da ta glamurozna promocija, na kojoj se služio kavijar i šampanjac, odudara od slika Srbije pod bombama, u ruševinama i bedi. Posle oktobarskih događaja 2000. Lekić je postavljen na isto mesto i ubrzo ponovo razrešen, ovog puta na zahtev crnogorskog rukovodstva kome očigledno nije bio po volji, odnosno nije bio dovoljno poslušan.
Lekićev dnevnik je priča ispisana u groznici, u kojoj autor, "slamka među vihorima", danoćno vodi borbu za istinu, borbu koja je već – pokazaće se – bila izgubljena. Tamo gde sila vodi glavnu reč, da parafraziramo jednu izreku, gotovo da i nema mesta diplomatiji. I ako je ima, onda je to reč o diplomatiji s kojom se do tada Lekić nije susreo. Knjiga se, inače, čita u jednom dahu i predstavlja krupan doprinos našoj inače poprilično oskudnoj diplomatskoj memoaristici.
Lekić, koji sada predaje međunarodnu politiku na univerzitetu Sapienca, osvrće se u pogovoru na trenutnu situaciju oko Kosova. Nezavisnost Kosova bi za Srbiju značila "bolnu amputaciju" jednog dela teritorije. Ali taj deo ne bi bio, kaže Lekić, gangrenozni već deo "sopstvene glave", jer Kosovo ne predstavlja samo teritoriju na kojoj se nalaze srpske kuća i imanja već i istorijski temelji nacionalnog identiteta i samosvesti. On sa dosta skepticizma gleda na tezu Đulijana Amata, predsednika interancionalne Komisije koja se zalaže za nezavisno Kosovo, da će se svi balkanski problemi rešiti do 2014. godine (tako će se stogodišnjica Prvog svetskog rata obeležiti kao godina sloge i prosperiteta u Evropi) kad će sve balkanske zemlje, pa i Kosovo, biti u sastavu Evropske unije.
Ali istorija se na Balkanu, piše Lekić, često vraća na mesto zločina, kao što to radi Raskoljnikov. A akteri učinjenog zločina i dalje su u igri i teško je pogoditi kakve će poteze vući u budućnosti. O toj budućnosti koja nam dolazi tek će se pisati knjige, zaključuje bivši ambasador.
Milisav SAVIĆ
[objavljeno: 16.09.2006.]
