Izvor: Blic, 22.Okt.2011, 03:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više nego prevodioci
Prošlog vikenda, da bih prisustvovao svim susretima koji su se dogodili u isto vreme, morao bih se bar utrostručiti. Kako je to nemogućno, bio sam malo manje na jednom, malo više na drugom mestu, a o trećem sam se obavestio na drugi način.
U CZKD-u u njihovoj organizaciji održan je sastanak pod pomalo samoironičnim nazivom „Plenum Krleža - tranzicija umetnosti". Na Fruškoj gori u organizaciji Pozorišnog muzeja Vojvodine priređen je „Poljsko-srpski >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorišni dijalog". A Festival stendap komedije u Domu omladine. Nemogućno je dovoljno naglasiti koliko su to bili korisni skupovi, dobro zamišljeni i, što je retko, još bolje organizovani, jer su bili brižljivo koncipirani. Ovo je premalo prostora da bih ih onako i onoliko prikazao kako zaslužuju. Međutim, i na jednom i na drugom skupu mislio sam mnogo na jedan poseban profil kulturnih poslenika, koji i jeste i nije dovoljno prisutan kada je reč o raznim oblicima umetnosti. A to su prevodioci.
Jednostavno rečeno i svedeno na suštinsko, pitam se, i odmah odgovaram da jedva da bi se čitala dramska dela Srba i Poljaka jednih kod drugih da nije tog posebnog soja - predanih prevodilaca. Oni su neka vrsta „patriota u enklavi", naroda čiji jezik znaju i čije komade prevode. Na primer, ne bi bilo toliko poljskih dramskih dela u nas da nije bilo entuzijazma Petra Vujičića, a danas Biserke Rajčić. Jedva da bi se čulo za drame sa južnoslovenskog prostora u Poljskoj da nije Danute i njene kćeri Dorote Ćirlić (da smanjim njihova prezimena na meru ove kolumne).
Za ove prevodioce je karakteristično ne samo da delo prevedu nego da se zalažu da se delo štampa i prikazuje, i to iz nekih ličnih lukrativnih razloga (tantijeme prevodilaca su gotovo simbolične), već što znaju da drama živi tek kada se pretvori u pozorišni čin. A oni prevode da bi te drame živele i u inostranstvu.
