Izvor: Blic, 15.Sep.2010, 12:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Viktor Ivančić: Ratna književnost je licemerna
Viktor Ivančić, osnivač i urednik neprikosnovenog splitskog „Feral tribjuna“ promovisao je u Beogradu svoju novu knjigu „Zašto ne pišem i drugi eseji“. Eseji koji su pisani posle gašenja „Ferala“ dubinski seciraju medijsku sliku susedne nam države, a svojom ironijom i duhovitošću prizivaju duh neprežaljenog splitskog nedeljnika koji je rat preživeo, ali mir nikako nije mogao.
Kako vam izgledaju medijske prilike u Srbiji. Ima li sličnosti sa onima u Hrvatskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i koje su razlike?
- Sličnosti su veće nego razlike. Hrvatska je nešto „naprednija", a medijska scena u većoj meri uniformisana i sve je manja mogućnost iznenađenja. Novine nalikuju jedne drugima kao jaje jajetu ili kao govno govnetu. Kapital ima ziceraški karakter i proizvodi obilje šarolike dosade, a sva je prilika da će se stvari i u Srbiji tako razvijati. Iz perspektive kritike vladajućeg poretka, u Srbiji još uvek postoje artikulisani „džepovi" otpora, kao što su „e-Novine" ili časopis „Reč", dok se u Hrvatskoj takvo nešto danas čini nemogućim. Što se tzv. srednje struje tiče, u srbijanskim novinama još uvek nisu potpuno uništeni tradicionalni žanrovi. Rubrike kulture i dalje zauzimaju odgovarajući prostor, dok u hrvatskim dnevnim listovima one opstaju samo kroz formu spektakla.
Da li su novinari spektakl ponudili kao robu ili su izašli u susret (zamišljenim) očekivanjima publike?
- Iz vašeg pitanja proizlazi da bi mogla biti reč o nekakvom racionalnom tržištu, o odnosu ponude i potražnje. Međutim, čini mi se da „tržište" ima gotovo religijska svojstva i da je servirano kao univerzalni alibi vladajuće ideologije. Prava svrha spektakla nije u njegovoj „tržišnosti", nego u održavanju statusa kvo. „Tržišni" opstanak novina uopšte ne zavisi o njihovoj prodaji, nego o oglasnoj industriji koja donosi najveći deo prihoda, tako da je besmisleno govoriti o tome što publika uistinu želi. Smisao je da se uveri kako želi to što dobija. Smisao je da je pasiviziraju kroz euforiju zadovoljavanja nametnutih želja. Marketing, čija je temeljna ideja prodaja muda za bubrege, samo je „tržišna" varijanta nekadašnjeg agitpropa, a kad novinarstvo počne preživljavati isključivo od marketinga, tada nužno poprima njegove osobine. Jedino što je umesto direktnog političkog nametanja u trendu manipulacija; nije više cilj publici uterati strah u kosti, nego je efikasno umrtviti, i to tako što će biti ubeđena da je življa nego ikad.
Imate li želju i snage da vodite neki portal koji bi u drugačijoj tehnologiji zastupao feralovske vrednosti?
- Sama tehnologija nije bitna, ona je tek okvir u koji bi se uklopio određeni način pisanja i kritičkog mišljenja. Na stranu želja i snaga, ali u ovom trenutku nema drugih pretpostavki za bilo kakav samostalni projekt. A feralovske vrednosti, hvala vam na toj sintagmi ma šta ona značila, preživeće na drugim mestima jer držim da smo tokom godina njima otrovali dobar broj mlađih i snažnijih.
Zašto nema ozbiljne književnosti o ratu u Hrvatskoj i Srbiji?
- Zapravo je ima, ali malo. Veći je deo petparački, banalan i licemeran, kao i naš svakodnevni govor o ratu. Rat je u ovdašnjoj kolektivnoj svesti još uvek definisan parametrima sa njegovog početka. Možda će ozbiljna književnost o ratu buknuti tek kada rat između Hrvatske i Srbije ozbiljno završi.
Reditelj Rajko Grlić je nedavno rekao da je otišao iz Hrvatske da ne bi postao još jedan nezadovoljan hrvatski intelektualac. Da li ste vi nekada pomislili - e, sada je dosta, neću više!
- Moram korigovati Grlića i reći da su mi poznati i mnogi koji su otišli iz Hrvatske da bi postali „nezadovoljni hrvatski intelektualci". Slutim da on govori o određenom stanju duha ili o određenoj intelektualnoj pozi, a ta stvar, bojim se, nije isključivo vezana s trenutnom pozicioniranošću u odnosu na granicu, barem kada je reč o „hrvatskim intelektualcima". Što se mene tiče, ideja o odlasku stalno je prisutna, takoreći svakodnevna, zajedno s pitanjem o smislu onoga što činim.
Zašto niste deo klape „Lucić&Dežulović" u njihovim zabavama sa pevanjem i pucanjem?
- Patim od hronične averzije prema pozornici. Uzimam neke tablete protiv toga, ali ne pomažu.
