Izvor: Blic, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika iluzija
Kada slušam priče kako nam je sada fudbal u krizi, a jednom je, je l' te, bio tako sjajan, čini mi se kao da slušam starog čoveka koji se seća svoje mladosti u kojoj se pisalo krupnijim slovima a devojke bile ljubaznije.
Ton ličnih uspomena je stvar ličnog osećanja i svako ima prava da svoju prošlost ulepšava, ali sa sportom je nevolja što ostvareni rezultati predstavljaju sasvim objektivan kriterijum. Pogotovo rezultati ostvarivani u dužem vremenskom periodu.
Kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sluša žalopojke nad današnjim stanjem čovek ima utisak da su nekada naše fudbalske ekipe harale svetom i vraćale se ovenčane slavom i trofejima, a kada se pogleda spisak rezultata, istina izgleda neprijatno drukčije.
Naša fudbalska reprezentacija je, u svojoj istoriji, dva puta osvojila četvrto mesto na Svetskom prvenstvu i dva puta dospela u finale Evropskog. Vodimo računa da je naše prvo svetsko polufinale bilo na onom prvom prvenstvu u Urugvaju, dakle kada su organizatori jedva uspeli da dovuku neke ekipe iz Evrope. Godine 1930. nije bilo televizije a do Latinske Amerike se iz Evrope putovalo bestraga dugo.
Takođe, treba pamtiti da je to bila jugoslovenska reprezentacija, i što god neko o Hrvatima mislio činjenica je da je Hrvatska u Francuskoj 1998. bila treća, a da u trenutnim kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo stoji neuporedivo bolje od Srbije.
Što se klupskih takmičenja tiče, imamo jedan istinski uspeh – na očajanje Gorčina Stojanovića, a i moje – onu Zvezdinu titulu u Kupu šampiona i još dva finala, Partizanovo iz 1966. i, dođavola, opet Zvezdino, u Kupu UEFA godine 1979.
I to je to. A, da, zaboravio sam zlatnu medalju sa Olimpijskih igara u Rimu, iz vremena socijalizma u kojem nije bilo profesionalaca u sportu, pa su najbolji fudbaleri iz socijalističkih zemalja išli da igraju sa klincima iz zapadnoevropskih i južnoameričkih ulica.
Uporedimo to sa rezultatima naših košarkaša – sve do juče – pa ćemo videti razliku, čuj, drastičnu. Pa opet se u pričama o prošlosti naš fudbal skoro da izjednačava sa košarkom. Od fudbalskih komentatora je i potekla slavna priča o „našem mentalitetu" nedovoljno pobedničkom, kobajagi mi smo najbolji ali to iz nekih metafizičkih razloga nikako da pokažemo. Pitajte o tome Dražena Dalipagića ili Sašu Đorđevića. Ili vaterpoliste.
U svetskim i evropskim razmerama višedecenijski bilans našeg fudbala je otprilike merljiv sa ovogodišnjim bilansom naših tenisera. U svoje najbolje vreme jugoslovenski, a sa njim i srpski fudbal, bio je sasvim solidan – toliko, ništa izuzetno.
A što smo voleli o sebi da pričamo kao evropskim Brazilcima bilo je malo bezobrazno, ali dobro, sitne slatke obmane život mogu ulepšati samo ako se ne shvataju preterano ozbiljno.
