Izvor: Blic, 08.Dec.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U raskoraku sa samim sobom
Za potrebe moderne, tehnološki razvijene privrede, kako smo nedavno čuli, neophodno je da bar trećina zaposlenih u njoj ima visoko školsko obrazovanje. Potreba za visokoobrazovanima će biti sve veća.
Iz istih visokoškolskih izvora čulo se da je u Srbiji jedna trećina za rad sposobnog stanovništva funkcionalno nepismena, što znači da po svom obrazovanju može da obavlja samo najjednostavnije poslove. Iz ova dva podatka, bolje reći premise, proizlazi da je privredni rast >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u najtešnjoj vezi sa stepenom obrazovanja zaposlenih. Svaka strategija razvoja morala bi, prema tome, da na razvoj obrazovanja gleda kao na prioritetni nacionalni interes. Pa da li je tako kod nas? Postoji li uopšte strategija razvoja i, ako postoji, da li se u dovoljnoj meri uvažava pomenuta potreba? Da li se podstiče razvoj obrazovanja ili se, ma kako i ma čime to pravdalo, ono sputava. Da li se pitanjem, može li se tako formulisati, uz sve finansijske teškoće, čini bar ono što je moguće.
Postoje, nažalost, ozbiljni razlozi da se u to sumnja. Da država nema para da finansira besplatno školovanje svakako je jasno. Ni bogatije države to ne čine. Ali ovde je reč o tome da li je dovoljno razvijena svest da ulaganje u obrazovanje nije nikakav filantropski čin kojim se univerzitetu ili studentima povremeno udeljuje novac, kao socijalnoj ustanovi, već preka potreba. Država, prema tome, mora da traži stalno rešenje bilo preraspodelom, mora se priznati oskudnih sredstava, bilo tešnjim povezivanjem privrede i visokog školstva. Svaka strategija razvoja koja zanemaruje te potrebe u raskoraku je sa samom sobom.
