Izvor: Politika, 22.Mar.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U industriji za razvijenima kasnimo 50 godina
Realna ekonomija u Srbiji danas je u veoma lošem stanju, dok je finansijski sektor u relativno dobrom. To je neodrživo u uslovima kada imamo oko 25 odsto nezaposlenih
Industrijska revolucija nikad nije zahvatila ekonomski prostor Srbije u punom značenju te reči. Smatra se da je zemlja industrijalizovana kad je doprinos industrije bruto domaćem proizvodu najmanje 50 odsto, i kad izvoz ove privredne grane čini više od sedamdeset odsto ukupnog izvoza. Srbija je decenijama imala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << maksimalno učešće industrije u BDP-u od 31 do 32 odsto, i to 1990. godine. Pre toga imali smo tri decenije intenzivne industrijalizacije (1960–1990), ali smo posle ’90, u vreme tranzicije, sve te efekte, sem apsolutnog nivoa proizvodnje, izgubili. Zato se može reći da je naša zemlja, kad je o industrijskoj proizvodnji reč, u zakašnjenju u odnosu narazvijeni svet punih 50 godina. Na relativno niskom nivou industrijske proizvodnje tokom tranzicije zemlja je, dakle, deindustrijalizovana i sad s tog vrlo niskog nivoa (učešće u BDP-u 17 odsto) trebalo bi krenuti u reindustrijalizaciju.
Zašto moramo u reindustrijalizaciju? Zato što je to jedini put održivog ekonomskog razvoja. Nasuprot tome, pokazalo se da je strategija takozvane finansijalizacije ekonomije neodrživa. ,,Finansijalizacija” je termin kojim se označava da finansijski sektor i sektor usluga čine najveći deo bruto domaćeg proizvoda. Finansijalizacija je bila strategija naše tranzicije, i to je jedan od razloga zbog čega je realna ekonomija u Srbiji danas u veoma lošem stanju, dok je finansijski sektor u relativno dobrom. Što je neodrživo u uslovima kada u državi imamo oko 25 odsto nezaposlenih.
Zato je porast učešća industrije u BDP-u imperativ održivog razvoja. Na to upućuju i primeri drugih zemalja, i uspešni i neuspešni. Španijaima ogromne prihode od turizma i od infrastrukture (putevi, železnica, avio-saobraćaj), ali beleži 25 odsto nezaposlenih. Zašto? Zato što je industrija ove zemlje relativno slaba. S druge strane, imamo primere Južne Koreje, Japana, Kine, Brazila i još nekih država koje su s jakom industrijom ostvarile održive stope privrednog rasta, nisku nezaposlenost i imaju visoke iznose deviznih rezervi.
Dodatni problem Srbije u vezi s tim je što ,,period finansijalizacije” traje isuviše dugo i što smo izgubili vreme potrebno za razvoj realne ekonomije, a prihode od privatizacije smo potrošili, iako su oni mogli da budu tretirani kao dezinvestiranje, a ne kao priliv deviza po osnovu izvoza, zbog čega su u novčanoj masi samo vršili inflatorni pritisak.
Mnogi naši ekonomisti nisu prepoznali negativne strane ovih kretanja. I više od toga, neoliberalna platforma vođenja ekonomske politike ovde je još prisutna, što je jedan od važnih razloga zanemarivanja razvoja realne ekonomije i održavanja izrazito visokih kamata i apresiranog kursa dinara.
Kako, ipak, reindustrijalizovati Srbiju? Tako što se najpre moraju obezbediti pretpostavke za reindustrijalizaciju. Prva od tih pretpostavki je fiskalna konsolidacija, što znači da država mora da plaća svoje obaveze prema inostranstvu, kao i unutar zemlje. Ova vlada je u prva tri meseca svog mandata obezbedila fiskalnu konsolidaciju i održava je do danas. Doduše, cena konsolidacije je rast duga jer su prihodi u Srbiji i dalje manji od troškova.
Druga pretpostavka reindustrijalizacije je porast nivoa ekonomskih aktivnosti. Tim povodom treba reći da su u Srbiji od 1990. do danas zabeležena suprotna kretanja, to jest nestandardan pad proizvodnje. U tranziciji do tog pada uvek dolazi u prvih nekoliko godina, a zatim nastupa zaokret, o čemu svedoče iskustva istočnoevropskih privreda: one su danas, u proseku, na 155 procenata BDP-a iz 1990, dok je Srbija na 70 odsto. Međutim, istočnoevropske zemlje beleže rast realne ekonomije i zato i mi moramo da povećamo proizvodnju.
U ovom trenutku, to može da bude samo ona proizvodnja koja se zasniva na našim resursima i komparativnim prednostima. To je, pre svega, energetika, jer imamo potrebne resurse, i poljoprivreda i na nju naslonjena prehrambena industrija. U ovim granama je moguće podići nivo proizvodnje uz pomoć novih investicija, a to olakšava i činjenica da su pomenuti sektori uglavnom u rukama države ili su bliski državi. Za nove investicije nisu potrebna nova zaduživanja jer postoji zainteresovanost stranih partnera za ulazak u ove privredne grane na principu partnerstva, recimo 50 prema 50.
Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beograd
Sutra: Država mora da forsira prioritetne grane
Dragan Đuričin
objavljeno: 22.03.2013.
