Izvor: Politika, 05.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svakodnevni hleb ljubavi
Ovi božićni dani jesu vreme kada se svi nekako trudimo da se okupimo u porodicama. Rastojanja između članova porodice, ona koja se trudimo da prevladamo, često se mere hiljadama kilometara. Međutim, to su udaljenosti koje je najlakše savladati. Možda je najteža ona udaljenost od svega nekoliko metara. Ono što u najvećoj meri određuje odnose unutar porodice jeste odnos muža i žene. Prvi narušeni odnos, i to već između Adama i Eve, opisan je u Knjizi postanja kada Adam svu krivicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za prvi greh prebacuje na Evu, i to osuđujući je, čak i ne pokušavajući da je svojom ljubavlju pokrije.
Ta sveza muža i žene može da bude toliko uzvišena da, iako na prvi pogled začuđuje, upravo je ona iskorišćena u poznatoj Solomonovoj "Pesmi nad pesmama" kao najbolja moguća alegorija kojom je opisana ljubav Boga i čoveka. Roditeljska ljubav, iako veoma uzvišena, nije mogla da posluži kao takva alegorija jer sobom nosi oređenu datost, uslovljenost, slobodu koja nije potpuna jer roditelji ne biraju svoju decu, niti deca svoje roditelje.
Pesma nad pesmama – inspiracija monasima
Samo veza, a kojoj je ime ljubav, između muža i žene koji su se odlučili jedno za drugo bez ikakve uslovljenosti, svojom slobodnom odlukom, može poslužiti kao takva, najbolja moguća alegorija, kojom će se okarakterisati odnos Boga i čoveka. Zanimljivo je da je Pesma nad pesmama, iako svojim površinskim slojem govori o ljubavi između muškarca i žene, svojim podtekstom služila kao inspiracija u monaškoj literaturi.
Tokom hrišćanske istorije nisu bili retki ni oni koji su pokušavali da ovu osnovnu ljudsku zajednicu kao što je brak ili potpuno negiraju ili na neki način obezvrede. Motivi za to bili su sigurno različiti, od suvo manipulativnih pa do razloga iskrenih ali nesrećnih ljudi koji su svoje lične promašaje prenosili na zajednicu kojoj su pripadali. Dostojevski je u svojoj pripoveci "Krotka", kako ju je sam u svom predgovoru nazvao "fantastična, ali ipak veoma realna priča", opisao ono što ima samo privid ljubavi, i tom pričom o lihvaru i njegovoj "ljubavi" pokazao šta ljubav jeste, a šta nije.
Hristova zapovest o ljubavi, tj. o tome da volimo druge makar onoliko koliko volimo sebe, može da nam izgleda teška, ali to je jedini put kojim je moguće ostvariti zajedništvo. Čak, moglo bi se reći da je to donja granica ispod koje sve gubi svoj smisao, granica gde prestaje zajedništvo, a počinje samoća na koju čovek samog sebe osuđuje. Roditelji koji ne vole svoju decu makar koliko sebe, ili supružnici koji onog drugog ne vole makar koliko sebe, nisu još prešli tu granicu i osetili lepotu zajedništva. Upravo je to u svojoj prvoj knjizi "Seoba" pokazao Miloš Crnjanski na primeru svoje nesrećne junakinje Dafine Isakovič koja, osim toga što utehu za svoju samoću pokušava da pronađe u preljubi, sreću nije mogla da nađe čak ni u ljubavi prema rođenoj deci.
Preobražaj smrti u život
U Bibliji su prikazane mnoge porodice, njihovi uspesi i neuspesi, porodice koje žive u harmoniji ili, suprotno tome, one koje prolaze kroz krize. Ono što jeste zajednički imenitelj svim tim porodicama jeste to da porodična harmonija ili suprotno od toga – kriza – ne zavise mnogo od onoga što njih okružuje. Uzrok, pa čak i kada je to izgledalo sasvim drugačije, ležao je uvek negde unutra. To su prikazali najveći tumači Biblije, poput sv. Jovana Zlatoustog. U svojoj besedi na 3. psalam pokazao se i kao izvanredan poznavalac ljudske duše. Zanimljivo je da je sv. Jovan Zlatousti taj psalam koji govori o ratu iskoristio za besedu o poremećenim odnosima unutar porodice. Njegove reči, nikad aktuelnije nego danas, govore nam o ratu koji mnogi vode u svojim kućama. Kada protiv nekoga vodi rat njegova žena, ili se sukobljava sa sinom, ili trpi neprijateljstva od brata, retko ko uzroke za tako nešto traži unutar sebe. Optužiti isključivo drugoga jeste onaj lakši put koji sasvim sigurno ne vodi ka miru. Pravo pitanje koje čovek sebi može da postavi jeste šta je moralo da se desi da osoba koja mu je najviše bliska postane najžešći protivnik.
Mnogo je onih koji su u svojim delima, sve do našeg vremena, razmišljali na ovaj, moglo bi se reći, biblijski način. Despot Stefan u "Slovu ljubve", u rečima upućenim mladićima i devojkama, govori o istinitoj ljubavi kao početku i temelju svega, nasuprot laži obučenoj u odoru ljubavi, a koja je dovela do prvog bratoubistva kada je Kain ubio Avelja.
U svojoj pesmi posvećenoj rođenju Hristovom, jedan od najvećih pesnika Crkve, sv. Jefrem Sirin, još pre šesnaest vekova, nije dao samo opis te najčudesnije u istoriji, Božićne noći, kojom se i ovo naše ljudsko vreme meri, već njegove reči, čini se, nikada nisu bile potrebnije nego danas. One govore o jedinom načinu na koji se može izgraditi ljudska zajednica kao što je porodica. Kako kaže sv. Jefrem Sirin u svojoj Božićnoj pesmi: "Ovo je noć pomirenja, ovo je dan opraštanja. Ovo je noć koja je darovala mir celome svetu. Ovo je noć najmilosrdnijeg, zato neka niko ne bude surov i neka se ne sveti. Ovo je dan radosti, zato neka niko ne bude osvetoljubiv."
U kategoriju ljubavi ne ulazi ljudska pravičnost koja neminovno vodi ka osuđivanju drugih i samoopravdavanju, nego milost koja i nemoguće čini mogućim. Odličan primer nalazimo u više nego poznatoj pripoveci Laze Lazarevića "Prvi put s ocem na jutrenje". Na samom kraju pripovetke, kada je neumitna logika ostavljala mogućnost jedino za samoubistvo muža, upravo je ženina ljubav, ali ne samo verbalna, nego lišena bilo kakvog osuđivanja, srušila svaku muževljevu logiku i sistem vrednosti i preobrazila smrt u život.
Dnevnički zapis o tome da je ljubavi neophodan svakodnevni hleb, zapis carice Aleksandre Romanov ubijene od strane boljševika, može da bude jedan od putokaza na tom putu osvetljenom dobro poznatim rečima Jevanđelske Božićne pesme koja nam šalje poruku o miru i dobroj volji među ljudima.
[objavljeno: ]
.jpg)
