Izvor: Politika, 20.Nov.2012, 16:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sud koji je obesmislio pravdu

Ako je dosad, možda, bilo moguće braniti praksu Haškog tribunala, to odsad izvesno nije slučaj

Sveopšte je ogorčenje javnosti u Srbiji i sveopšte oduševljenje javnosti u Hrvatskoj izazvala odluka o poništenju krivice hrvatskih generala za etnički progon Srba iz Hrvatske. Pisac ovih redaka se ne seća da je javnost u Srbiji bila jedinstvenija još od bombardovanja 1999. Sve političke stranke i sve javne ličnosti koje su se povodom presude oglasile su je osudile. U razgovorima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa prijateljima i poznanicima osećanje poniženosti i uvređenosti preovladava.

Dok u Srbiji, na primer, istoričarka Dubravka Stojanović, jedna od najtemeljnijih i najozbiljnijih kritičarki srpskog nacionalizma, kaže da „presuda generalima pokazuje neozbiljnost Haškog tribunala koji je nakon takve odluke izgubio svaku mogućnost da bude sredstvo pomirenja u regionu”; dotle u Hrvatskoj istoričar Tvrtko Jakovina, poznat kao intelektualac „osumnjičen za jugonostalgiju”, konstatuje: „Presuda je s Hrvatske maknula golemi teret ’udruženog zločinačkog poduhvata’. Odluka će imati veliki uticaj na istoriju međunarodnog prava jer je tribunal bio telo UN i nisu ga kreirali pobednici u ratu, već je tamo trebalo suditi hladno. Hrvatska će za pola godine daleko lakše zauzeti mesto u EU. (...) Možda sporo, ali pozitivna posledica presude je golema. Konačno nešto dobro”.

Dakako, ne iznenađuje ni to što nemački antijugoslovenski i antisrpski konzervativni list krupnog kapitala „Frankfurter algemajne cajtung” u potpunosti deli mišljenje hrvatskog istoričara, kao ni to da istoričar s odobravanjem navodi bivšeg ministra spoljnih poslova Nemačke Klausa Kinkela koji je svojevremeno lepo savetovao Franju Tuđmana, ali to ovaj nije dobro shvatio.

Nasuprot kolegi Jakovini, meni se čini da su pobednici, ipak, stvorili sud u Hagu, jer u ratu protiv Srbije i Srba, Hrvatska je bila tek jedan od izvršilaca. Nalogodavci su sedeli u Vašingtonu i Berlinu. Protiv Srbije su ove dve sile, uz sadejstvo satelita, devedesetih godina prošlog veka isprobali sve, od privredno-političko-kulturnih sankcija do bombardovanja. Kopnene intervencije nije bilo zbog toga što su kopnene snage predstavljale oružane snage Hrvatske, Federacije BiH (ovu federaciju su od dotadašnjih neprijatelja – Bošnjaka i Hrvata – stvorile SAD kako bi omogućile antisrpsku ofanzivu), mudžahedini, i albanska OVK. Otud ne čudi što je Haški tribunal osnovan na inicijativu SAD. On je bio i ostao političko-pravno sredstvo SAD u posleratnom uređivanju prostora bivše Jugoslavije.

Stoga je teško u današnjem svetu i u današnjoj Evropi Srbin biti. Prema njima je dozvoljeno sve ono što prema drugima nije: masovni etnički progon se prašta onima koji su ga osmislili i organizovali njegovo izvršenje, a za zverska ubijanja nema kazni izvršiocima. Time je uvređena svaka žrtva i ponižena čitava nacija. Haški tribunal je oslobodio odgovornosti Nasera Orića za zločine u okolini Srebrenice, iako se on hvalio američkim i kanadskim novinarima prikazujući im grozomorne snimke sopstvenih zločina. Ramuš Haradinaj je oslobođen (trenutno je opet u Hagu i očekuje se njegovo ponovno puštanje na slobodu) uprkos činjenici da je, dok je trajalo suđenje, ubijeno devet od 12 svedoka. Dakle, oslobađanje hrvatskih generala je samo poslednje u nizu. Tuđmanove reči na sastanku sa „vojnim stožerom”, a uz prisustvo ambasadora SAD u Hrvatskoj Pitera Gelbrajta, održanom 31. jula 1995. na Brionima, da „treba naneti takve udarce da Srbi praktično nestanu” nisu uzete u obzir, iako su ih generali doslovce poštovali. Izgleda da se Srbi danas smatraju manje vrednim građanima Evrope, pa se verovatno može očekivati i pad broja pristalica ulaska Srbije u EU.

Pa, ipak, Srbija ne sme ostati van EU dok su njeni susedi sa severa, istoka i zapada u njoj. To bi bila samoubilačka strategija, jer niko joj ne bi mogao pomoći, ako bi došlo do neprijateljstva NATO ili EU prema njoj. Treba sve učiniti da Srbija bude privredno i kulturno jača no što je danas, iako je teško očekivati da to izvede oligarhija Srbije.

Ipak, u ovoj presudi ima i zrnce pozitivnog. Ako je dosad, možda, bilo moguće braniti praksu Haškog tribunala, to odsad izvesno nije slučaj. On je pokazao toliku antisrpsku pristrasnost da je njome potpuno obesmislio ideje pravde i pomirenja zbog kojih je tobože osnovan. Ako je međunarodno pravo sasvim obesmišljeno, onda će ozbiljna nauka, bar, u budućnosti dovesti u pitanje postojeću ideološku hegemoniju u objašnjavanju razaranja Jugoslavije. No, Srbija greške iz prošlosti ne sme ponoviti, i ne sme voditi avanturističku politiku bez čvrstog oslonca na neku silu koja je dovoljno moćna i životno zainteresovana da joj pomogne, jer će tako obezbediti svoje interese. Takve sile trenutno nema na vidiku.

Jovo Bakić

docent na Filozofskom fakultetu BU

objavljeno: 20.11.2012.

Nastavak na Politika...