Izvor: Politika, 20.Nov.2012, 16:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sumnja u političke motive

Možda neko dovoljno uticajan smatra da Hrvatsku ne bi trebalo „opterećivati hipotekama bliske prošlosti”

Presuda Haškog tribunala kojom su dvojica hrvatskih generala oslobođena optužbe za zločine protiv Srba brutalno je šokirala srpsku javnost. Pljušte komentari presude koja se naziva nepravednom, čak sramnom, politički motivisanom, pravosudnom zločinu… To čak i bez bojazni od „političke nekorektnosti” čine i mnogi naši političari.

U klasičnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nacionalnom pravosudnom sistemu mogućnost žalbenog veća da ukine ili preinači prvostepenu presudu temelji se na načelu devolucije, pa apelacioni sud nije samo „varijanta” istog suda koji je odlučivao i u prvom stepenu. Sudije žalbenog suda su u „normalnom pravosuđu” načelno višeg ranga nego prvostepene sudije i jedan od uslova za njihov izbor je da imaju više sudijskog staža. Žalbeni sud se po sili zakona smatra „pametnijim”, pa zato njegova „reč” i jeste poslednja. U Haškom tribunalu su iste sudije, od slučaja do slučaja, ili „prvostepenci”, ili apelacione sudije. Žalbeno veće Haškog tribunala svakako nije „pametnije” od prvostepenog. To dovodi u pitanje legitimitet njegovih odluka, tim pre jer se pred tim većem dokazi ne izvode neposredno, već se „papirno sudi”, to jest odlučuje samo na osnovu spisa. Prvostepenu presudu su jednoglasno donela trojica sudija. U žalbenom postupku bilo je tri prema dva u korist optuženih. Dakle, petoro haških delilaca pravde smatra da je krivica generala dokazana, a samo je njih troje bilo za oslobođenje.

Nema dokaza, ali svakako postoji sumnja da je odluka apelacionog veća politički motivisana. Možda neko dovoljno uticajan smatra da ne bi trebalo Hrvatsku, sada kada je na korak od ulaska u EU „opterećivati hipotekama bliske prošlosti”. Haški tribunal je nastao na pravno poprilično sporan način. Osnovao ga je Savet bezbednosti UN kao „meru” za uspostavljanje mira. Tako ne nastaje međunarodni sud. SRJ je dugo osporavala legalnost tribunala. Onda je ona, a potom Srbija, vremenom „ubeđena” da mora poštovati svoje „međunarodne obaveze”.

Više puta je srpska javnost bila ogorčena haškim presudama. Manje zbog drastično strože kaznene politike prema Srbima u odnosu na ostale, a više zbog oslobađajućih presuda za zločine učinjene protiv Srba. Međutim, toliko je bio eklatantan zločinački karakter najtežeg etničkog „čišćenja” u Evropi nakon Drugog svetskog rata, da je u Srbiji malo ko sumnjao u osudu hrvatskih generala. U Srbiji je spas potražilo više od 220.000 proteranih krajiških Srba. Gledali smo snimke dejstva hrvatske avijacije po kolonama izbeglica. Videli smo na ekranima surovo bombardovanje Knina, koji je i na našu sramotu, „pao tek u drugoj polovini dnevnika RTS-a”. Čuli smo autentičan snimak razgovora Franje Tuđmana sa svojim generalima, gde on cinično objašnjava kako će se Srbima lecima garantovati bezbednost. To bi se, kako Tuđman naglašava, činilo „tobož”, uz istovremeno „otvaranje” puta za Srbiju. Nisu to videle i čule neke haške sudije. Za njih su Srbi svoju vekovnu teritoriju dobrovoljno napustili, iako Tuđmanovo „tobož” nije teško prevesti ni na engleski. To „tobož” je izrečeno u najboljem gebelsovskom maniru, što je logično i zbog Tuđmanove ocene da je „NDH bila izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda”.

Ima u ovome i nečeg pozitivnog. Haški tribunal nije nastao samo kao „mera” za uspostavljanje mira, već i kao „pisac” buduće istorije. Već je u prvoj presudi tribunala konstatovano postojanje viševekovnog velikosrpskog projekta, memorandum SANU objašnjen je skoro kao „zločinački manifest”, dok je građanski rat u BiH tretiran kao „međunarodni oružani sukob”. Sve se to potom dalje prenosilo u druge haške predmete kao „već presuđeno” činjenično stanje i još s pretenzijom da tako nastane nova i „bolja” istorija.

Sada se ipak mora reći da je „car go”. Hag ne može da nam piše istoriju. Srbi i Srbija su dva puta naivno stvarali zajedničku državu sa onima koji svoju „evropsku” budućnost grade na zločinima nad Srbima. Nakon poraza sila osovine u Drugom svetskom ratu nije, poput denacifikacije Nemačke, izvršena i efikasna deustašizacija Hrvatske, tog vernog nacističkog saveznika. Naravno, bilo je i časnih Hrvata koji su se borili protiv okupatora. Građeno je „bratstvo i jedinstvo, a SR Hrvatska je definisana kao država hrvatskog i srpskog naroda. Onda se nakon nekoliko decenija većina Hrvata ponovo opredelila za hrvatsku lisnicu u hrvatskom džepu, hrvatsku pušku na hrvatskom ramenu i državu bez Srba. To je prava, žalosna i krvava istorija srpsko-hrvatskih odnosa.

Milan Škulić*

*Pedovni profesor Pravnog fakulteta BU, predsednik Udruženja pravnika Srbije

Milan Škulić

objavljeno: 20.11.2012.

Nastavak na Politika...