Izvor: Politika, 08.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta znači vladavina prava
Sadašnja američka administracija s pravom se doživljava kao veoma arogantna i u vrtlogu svog rata protiv terorizma uglavnom nezainteresovana za poštovanje osnovnih postulata međunarodnog prava. Kakav je to međunarodni poredak, neki se pitaju, koji dozvoljava SAD da nekažnjeno izvrše invaziju na Irak, ili da na Kubi naprave logor Guantanamo za zarobljenike osumnjičene za terorizam, u kome se pribegava metodama ispitivanja koje bi se u najmanju ruku mogle nazvati ponižavajućim.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ipak, suočena s fijaskom u Iraku, Bušova administracija se sve više vraća međunarodnim institucijama i primetno odustaje od nekih svojih vrlo štetnih politika. S druge strane, pored ogromnih kritika koje administracija trpi u samoj Americi, poslednji poraz joj je zadao Vrhovni sud SAD svojom nedavnom presudom u slučaju Hamdan, kojom je odlučeno da je predsednik prekršio zajednički član 3 Ženevskih konvencija iz 1949. time što je ustanovio posebne vojne komisije koje bi sudile za ratne zločine pojedinim zarobljenicima u Guantanamu. Sud smatra da su te komisije protivne Ženevskim konvencijama zato što ne predstavljaju redovno ustanovljen sud, i zato što primenjuju pravila koja su ispod svakog minimuma – npr. prisustvo optuženog moglo se isključiti iz celog postupka a on nije imao pravo na uvid u dokaze ako bi se time ugrozila nacionalna bezbednost SAD.
Ne samo da je Vrhovni sud ovom odlukom direktno primenio međunarodno pravo, već je time uništio ekstravagantnu ustavnu teoriju na kojoj je predsednik Buš zasnivao svoje postupke, po kojoj ga ni sudovi ni Kongres ne mogu ometati u vođenju rata, i po kojoj on može da naredi masovno prisluškivanje bez sudskih naloga ili čak i torturu zarobljenika, ako je to potrebno za borbu protiv terorizma. Treba odmah reći da ovu teoriju Buš nije smislio sam, već uz pomoć nekoliko eminentnih režimskih pravnika, koji su zanemarili sve obzire profesionalne i svake druge etike. (Ta vrsta ljudi, naravno, ne bi bila ništa novo za građane Srbije, niti za studente Pravnog fakulteta.)
To što je Vrhovni sud našao da se na zarobljenike u Guantanamu moraju primenjivati Ženevske konvencije ima nekoliko posledica. Prvo, to znači da se njima može suditi samo pred civilnim ili redovnim vojnim sudovima. Drugo, da se prema zatvorenicima mora postupati u skladu s njihovim ljudskim dostojanstvom. Treće, i najvažnije, svako kršenje zajedničkog člana 3 Ženevskih konvencija predstavljalo bi ratne zločine, za koje se po američkom pravu može izreći i smrtna kazna.
Tako je već sledećeg dana po donošenju presude u slučaju Hamdan jedan od vojnih advokata zatvorenika iz Guantanama "sudijama"vojne komisije rekao da se pred njima više neće pojavljivati jer ne želi da učestvuje u ratnom zločinu. Inače, upravo su pojedini vojni advokati – našoj publici poznati po bljutavo patriotskoj ali ipak zanimljivoj seriji "JAG" (Judge Advocate General) – bili pravi heroji u ovom slučaju. Samog Hamdana je sve do Vrhovnog suda zastupao mornarički oficir Čarls Svift, koji je svog klijenta branio do poslednjih granica.
Koliko god ova američka epizoda bila interesantna sama po sebi, čemu bi to ona trebalo nas da nauči? Mi, hvala Bogu, nemamo probleme terorističke prirode, niti naša vlada ili predsednik drže nekoliko stotina ljudi na nekom tropskom ostrvu (kad bismo ga samo imali). Ono po čemu bi slučaj Hamdan trebalo da bude nauk jeste šta stvarno znači vladavina prava.
Mi naravno do vladavine prava ne možemo doći ni odmah, ni brzo, ali pre svega moramo iz primera drugih naučiti šta ona nije. Tako npr. često ponavljana činjenica da je "skupština donela 250 zakona" nikakve veze nema s vladavinom prava. Do vladavine prava sigurno nećemo doći ni zanemarivanjem osnovne činjenice da sistem ne postoji sam od sebe, već da ga čine ljudi. Dok naše nove pravnike obučavaju profesori ravni onima koji su u SAD odobravali predsedničku samovolju, nećemo daleko stići. Dok Amerika ima oficira Čarlsa Svifta, koji se za svog klijenta, inače Bin Ladenovog šofera, bori do kraja, mada je mirne duše mogao da ćuti i čeka unapređenje, naša vlada smenjuje tužioca Vitorovića, koji se usudio da kaže da je Ivana Stambolića ubio režim Slobodana Miloševića. A sigurno nećemo doći do vladavine prava i kada Republička radiodifuzna agencija ignoriše odluke našeg Vrhovnog suda, u kojem, opet, sede nelustrirane sudije.
Mesto na kome se mi nalazimo vrlo se lepo može opisati upravo rečima jedne naše žene sudije, koja je tokom suđenja jednoj stranci na njeno pozivanje na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (inače za nas obavezujući instrument Saveta Evrope) odgovorila da "Evropska unija ne živi ovde."
Ne živi, nažalost, niti će, sve dok mi kao građani ove zemlje jasno ne stavimo do znanja onima koji ovde odlučuju da želimo da živimo u Evropi, a ne u Guantanamu. Da li će se to desiti zavisi samo od nas, baš kao što i od Amerikanaca zavisi da li će tamo pravo nastaviti da vlada.
Marko Milanović
Saradnik Beogradskog centra za ljudska prava
[objavljeno: 08.07.2006.]
