Izvor: Blic, 28.Apr.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski stupidarijum
Ovih dana našla mi se u rukama knjižica izdata pre tri godine u dvanaest hiljada primeraka: „Nije srpski lupati“ (izdavač „Status“) antologičara Zorana Pavića, Nenada Zorića i Slaviše Lekića.
Podnaslov knjige je „Antologija savremene srpske gluposti". Ona, međutim, nije samo srpski stupidarijum, jer u predgovoru autori pišu da su se u njoj našli i „manje ili više uspešni pokušaji domišljatosti, maksima i definicija, umotvorina, pa čak i (nesvesnih) >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << aforizama". Na našu radost znači da nisu našli dovoljno gluposti po definiciji!
U ovoj antologiji najviše su citirani političari, a rekorder bez premca je Vuk Drašković sa 25 citata. Za petama mu je Vojislav Šešelj sa 23, a zatim slede Nenad Čanak (17), Tomislav Nikolić i Dušan Mihajlović (po 15 citata), Velimir Ilić (14), te Ivica Dačić (13), Mirjana Marković (12), Vojislav Koštunica (10). Pokojni Slobodan Milošević zaostaje za svojom suprugom i za ostalima sa bednih osam „aforizama".
Zaista ne znam šta u tom društvu traži Zoran Đinđić, nimalo reprezentativan sa nimalo glupim niti bezazlenim citatima, recimo kao ovaj: „Treba nam reorganizacija policije, više mišića i mozga, nego sala!".
Naši savremenici, poznati po svojoj duhovitosti, kao Matija Bećković, Ljuba Ršumović, Brana Crnčević, Moma Kapor i Milovan Vitezović, najčešće osvežavaju ovu knjižicu svojom vrcavošću, i bili bi bez razloga u njoj da nije svesne breše antologičara za domišljatosti umesto gluposti. Katkada mi se čini da oni sa ponekim citatom, bogami, spadaju i u srpski stupidarijum, pogotovu kad malo „nacionaliznu", kako je to govorio Vib.
Bio sam u prvom trenutku, sa rukama u džepovima, na ivici očaja što sam zastupljen samo sa jednim citatom. Jedan ko nijedan! Ali sam se utešio kad sam ustanovio da delim sudbinu sa Borkom Pavićević, Svetislavom Basarom, Ratkom Božovićem, Rankom Bugarskim, Kostom Čavoškim, Milovanom Danojlićem, Rajkom Đurićem, Enrikom Josifom, Ljubom Tadićem, Lepom Brenom i Koraksom, čiji unikatni tekst je mogao biti i moto ove knjige: „Posle 5. oktobra mnogi su se uplašili da neću više imati materijal za karikature, ali ja sam verovao u ovdašnju glupost i nastavio da radim". „Gore" su prošli samo oni kojih uopšte nema u antologiji, kao Ljubomir Simović, Miodrag Pavlović, Mihiz i Teofil Pančić (koji u knjizi istina ima celu stranicu svog uvoda „Zasrali s veseljem").
