Izvor: Danas, 16.Nov.2014, 20:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(Sno)viđenja i prećutkivanja
U dva dela svog teksta „(Ne)viđenje“ (Danas 23. i 24. oktobar) dr Oliver Antić, između ostalog, ponavlja mantru da su u našoj zemlji postojala dva antifašistička pokreta. A kako je to moguće, kada u četničkoj dokumentaciji nema ni slova o tome da su oni bili antifašisti? Zna se kako su podignuti Prvi i Drugi srpski ustanak. I kako je Politbiro CK KPJ na čelu sa Josipom Brozom Titom doneo odluku o ustanku 1941. Ali se ne zna kada je, gde i kako Draža Mihailović pozvao narod na >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << borbu protiv okupatora.
To se ne zna, jednostavno rečeno, zbog toga što se to nije ni desilo. Po dolasku na Ravnu goru Mihailović je maja meseca 1941, svog ađutanta, potporučnika Vladimira Lenca, poznatog ljotićevca, poslao u Beograd Dimitriju Ljotiću, saradniku okupatora, da skupljaju novac i šalje na Ravnu goru što je on i radio. Naravno da su odmah Ljotić, Aćimović i Nemci saznali gde se Mihailović nalazi i da im od njega ne preti nikakva opasnost.(Dr Žarko Jovanović: „Kolaboracija u Srbiji 1941-1945“, str. 170-180)
Dvadeset drugog juna 1941, kada je čuo pucnjavu na Ravnoj gori Mihailović je hitno pozvao sve oficire na zbor i oštro ukorio one koji su pucali, kada su čuli da je Nemačka napala na SSSR, i zapretio prekim sudom ko to ponovi, pošto je on već zabranio pucanje na Ravnoj gori, gde se živi u konspiraciji „jer još nije vreme za borbu“, što je često ponavljao. (Ratko Martinović: „Od Ravne gore do Vrhovnog štaba“, str. 178-180) Kada su partizani, organizovani i rukovođeni od KPJ, prvi počeli da izvode akcije protiv okupatora, partizanski komandant Josip Broz Tito išao je dva puta kod Mihailovića i predlagao mu zajednička dejstva partizana i četnika protiv okupatora, ali je Mihailović to odbio ponovo pod izgovorom da još nije vreme za borbu.
Za vreme kraljevine Jugoslavije KPJ je bila van zakona. Oficiri , pa i Mihailović, su drilovani antikomunizmom i pratili su kako se progone komunisti. Mihailović je smatrao za svoju dužnost da progon - borbu protiv komunista, u pogodnom trenutku, nastavi do njihovog uništenja. Naravno uz pomoć kvislinga.
Kada je narod pružio podršku partizanima i njihovim akcijama, Mihailović, iako antikomunista, bio je prinuđen da uđe u kratkotrajnu saradnju sa partizanima, ali je ona, prirodno, bila neiskrena, jer je bio u vezi sa predsednikom kvislinške vlade Nedićem. koji je o tome na saslušanju pred državnom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih saradnika 9. januara 1946, rekao:
„Odmah po uspostavljanju moje vlade početkom septembra 1941. kod mene je došla jedna delegacija Draže Mihailovića koju su sačinjavali pešadijski p. pukovnik (Živojin) Đurić, major Aleksandar Mišić i đeneralštabni Đurić (major Radoslav Đurić) sa originalnim punomoćjem Draže Mihailovića radi razgovora... Između nas je sastavljen sporazum u sledećem:
O saradnji između mene, odnosno moje vlade i Draže Mihailovića za borbu protiv komunista u cilju njihovog uništenja; Da im odmah izdam novčanu pomoć da bi mogli izdati plate oficirima i podoficirima, kao i to da bi mogli kupiti životne namirnice za ishranu vojske; Da odmah odredim jednog oficira za vezu koji će stalno biti pri štabu Draže Mihailovića; Da preko Nemaca izdejstvujem legalizaciju Draže Mihailovića i njegovih četnika u tome da ih Nemci ne gone i da se mogu slobodno kretati (što se ubrzo i desilo); Da posle čišćenja, odnosno uništenja komunista u Srbiji, moja vlada ukaže potrebnu pomoć Draži Mihailoviću radi smirenja građanskog rata u Bosni i Crnoj Gori; Da se posle formiranja vladinih odreda... donese jedan operacijski plan između mene i Draže za čišćenje Srbije od komunista“ (AVII, F.NDA, reg.kut.269, br.35/1).
O svemu je Nedić obavestio nemačkog zapovednika Srbije. Tako je Mihailović krenuo u kolaboraciju. Pripremajući se za sastanak sa Nemcima, krajem oktobra, Mihailović prekida saradnju sa partizanima i započinje građanski rat. Iznenadnim napadima četnici su zarobili izvestan broj partizana, neke su streljali, među njima i izvestan broj drugarica, a većinu su predali Nemcima, dok su četnički napadi na partizanske snage u Užicu u višednevnim krvavim borbama odbijeni.
Nisu partizanski predstavnici u Zagrebu vodili pregovore sa Hitlerovim izaslanicima, kako autor to podmeće čitaocima, jer je Hitler bio protiv takvih pregovora, već sa nemačkim oficirima koji su bili na stalnoj službi u Zagrebu. Ni Mihailović u Divcima nije pregovarao sa Hitlerovim izaslanicima već sa oficirima nemačko vojnog zapovednika Srbije, što autor prećutkuje. Partizani su vodili pregovore da im Nemci priznaju status zaraćene strane što oni nisu hteli.
Da bi novodošlom brigadiru Armstrongu, šefu saveznički misija pri njegovom štabu prikazao kako se bori protiv okupatora, Mihailović je izveo akciju u Višegradu. Ali se Armstrong ubrzo uverio da se Mihailović, organizovano i planski, ne bori protiv okupatora, i nisu ga u to uverile ni nemačke ucene ni poternice protiv Mihailovića, i krajem maja 1944, po nalogu britanske vlade, sa svim savezničkim misijama je napustio štab Mihailovića, što autor prećutkuje.
Mihailovića je odlikovao De Gol, kao vođa francuskog pokreta otpora, a ne kao predsednik Francuske, kako to autor potura čitaocima. Autor prećutkuje I da za vreme rata predsednik Amerike Ruzvelt i predsednik vlade Velike Britanije Čerčil, koji su imali svoje oficire kod Mihailovića i Tita, nisu odlikovali Mihailovića već su mu odlukom u Teheranu pomoć obustavili i počeli je slati partizanima.
Truman je odlikovao Mihailovića kao glavnokomandujućeg Jugoslovenske vojske, jer su kroz „neustrašive napore njegovih trupa mnogi američki vazduhoplovci spašeni“. Mihailović nije bio glavnokomandujući Jugoslovenske vojske, to je bi kralj, a on je bio načelnik štaba Vrhovne komande JVuO, do avgusta 1944, kada je ukazima kralja taj štab ukinut, a on razrešene te dužnosti, što autor takođe prećutkuje.
A kakvi su to neustrašivi četnički napori bili? Komandant Kosmajskog korpusa Gorske garde je 23. marta 1944. godine pisao komandantima brigada, da je „Primećeno da se komandanti mesta, četovođe i ostali funkcioneri Gorske garde šišaju, briju, udešavaju i tako udešeni (se) švalerišu po selima. U vezi toga naređujem: K.tima mesta, četovođama i ostalim funkcionerima gorske garde saopštiti na podpis akta da se ubuduće ne smeju brijati ni šišati, već moraju pustiti bradu, brkove i kosu“ (Arhiv VII JNA b.r.12/1 K28).
A 12. maja isti komandant je pisao: „U poslednje vreme veći broj starešina počeo je da oboleva od veneričnih bolesti. Ovo je dokaz da starešine ne vode računa s kime dolaze u dodir, ne vode računa o svome zdravlju i čistoći, a komandanti brigada uopšte ne vrše nadzor i kontrolu nad potčinjenim kadrom. Ovi bolesnici, ne samo što se ne leče i svakim danom postaju sve manje sposobni za službu, nego ne vode računa o okolini, seju svoju nesreću na sve strane i posrednim putem uništavaju ostale koji su još zdravi...“ (Arhiv VII JNA r.b.32/2 K2).
Skupštinskom odlukom od 21. decembra 2004, dobili smo i skupštinske antifašiste i tako, po autoru „pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini... imaju status boraca protiv okupatora i to od 17. aprila 1941. g., dakle od onog datuma kada je đeneral Dragoljub Draža Mihailović podigao ustanak i time postao prvi gerilac protiv nacifašizma u Evropi.“ Ko iole nešto zna o Drugom svetskom ratu, njemu je poznato da su Poljaci odmah posle nemačke okupacije Poljske organizovali oružani otpor protiv okupatora i kao takvi bili prvi evropski gerilci.
