Izvor: Blic, 27.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slovo za glumca
Na skveru detinjstva, gore na maloj Zvezdi, opevanoj kod Bajage u onoj o taksistima, mestu koje smo zvali „Trg inteligencije" jer je na njemu odrastala generacija brdskih bitangi, na Svetog Aranđela vidim starog druga. Tužan. Nekako svečano izusti „Otišao gospodin Glumac". I onda smo jedno vreme ćutali u prvoj magli ove jeseni. Tu smo u naše vreme galameći znali da sabijamo vreme. U dva smo slučaja bili drugačiji. Kad bi ka autobusu žurio sedokosi gospodin Glumac, iz poštovanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bismo zanemeli, da mu zanesenom ne bismo remetili čudesni svet Šekspira, Andrića, Krleže, Mrožeka. A umeli smo da budemo i mnogo drugačiji. Kad bi nailazila Tofija pronoseći ka „Lejlandu" bezobraznost naše mašte. Njoj je naše urlanje imponovalo kao što je kolektivna tišina bila znak uvažavanja posla glumca.
Pošavši u staru Desetu krenuli smo u pozorište. Pozajmili od starijih sako, maznuli od ćaleta „old spajs", ostavili nevaspitanje u kraju, da bi gledali našeg gospodina Glumca. A on je nas, zbunjene dekorom Jugoslovenskog dramskog, umeo da opčini. Dok su drugi tapšali, mi smo nastojali da naš aplauz bude jači, srazmeran tišini kojom smo ga pratili na posao.
Jednom kasnije stvarno sam plakao slušajući kako govori Andrićeve „Znakove pored puta". Čudesnim vibracijama i drhtavom senzibilnošću, taj vlasnik raskošnog spokoja prenosio je kroz struju reči umnost Andrićeve intime i samoće stvarajući u meni prizvuk neprolaznosti. Kasnije smo gospodina Glumca kao penzionera viđali po okolini. Veličinu svoje umetnosti i dva ogromna blaga oka nosio je nenametljivošću.
Pred skromnom pojavom gospodstvenog ponašanja koja je svuda zračila obrazovanost nisi mogao da budeš baraba. Pred njim si se čuvao svoje bruke. Kraj njegove kuće u Puškinovoj pažljivo smo i tiho prolazili - da ne ometamo svetlo koje je tu noću dežuralo. Taj i takav tihi suveren orkanskih visova glume pridružio se našim komšijama: Žanki Stokić, Petru Lubardi, Isidori Sekulić, Milu Milunoviću, Branku Žeželju i Sergiju Lukaču koji svojim darovima čuvaju Topčidersko brdo od fame da tu oduvek žive samo novopobedničke gnjide.
Napustio nas je gospodin glumac Slavko Simić, gospodar iskrenosti i čarolije uverljivosti.
