Izvor: Politika, 04.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slovenački tajni spisi
Desetine dokumenata, analiza i beleški, u koje je „Politika” ekskluzivno imala uvid, otkrivaju salto mortale zvanične Ljubljane u odnosu prema Kosovu od 1996. do danas
Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 4. februara – Otkriće sadržaja razgovora sada već smenjenog političkog direktora MSP Slovenije Mitje Drobniča sa bliskim saradnicima američke ministarke spoljnih poslova Kondolize Rajs potreslo je ne samo slovenačku, nego i evropsku političku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << scenu, i otvorilo niz dilema o politici koju službena Ljubljana „ispod žita” vodi prema državama jugoistočnog Balkana. Kako se menjala ta politika i u konačnoj fazi potpuno podredila diktatu velikih sila – otkrivaju slovenački diplomatski dokumenti u koje je „Politika” dobila ekskluzivan uvid.
U presudnom trenutku kada Slovenija kao predsedavajuća EU bar naizgled može bitno da utiče na rešenje kosovskog problema, analizirali smo nekoliko desetina dokumenata, slovenačkih diplomatskih analiza i zabeleški koje je naš list dobio iz poverljivih izvora i na kojima počiva politika slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova još od 1996. Dokumenti otkrivaju veliki značaj koji Slovenija pridaje politici prema zapadnom Balkanu, a razotkriva i mene slovenačkog kursa do potpunog „salta mortale” – od podržavanja teritorijalnog integriteta Srbije (posle Dejtona), do odbacivanja celovitosti Srbije za račun ideje „koordinisane nezavisnosti Kosova” u poslednjim dokumentima slovenačkog MSP, i spremnosti da Slovenija aktivno pomogne američkoj politici da nasamari Ruse.
Ćosja štetočina, Albanci bez države
Analize slovenačkog MSP pisane 1996. bave se prevashodno nestabilnim stanjem u BiH, a iz jednog od „Politici” dostupnih diplomatskih izveštaja saznajemo da je u to doba „čak šest odbora američkog kongresa istraživalo” i pokušavalo da istera na čistac zašto administracija SAD nije htela da obavesti Kongres o činjenici da su „SAD dozvolile i pratile nabavke iranskog oružja preko Hrvatske u BiH”. Sledi beleška koja kritički ocenjuje doček koji su vlasti u Beogradu priredile tadašnjem ministru spoljnih poslova Nemačke Klausu Kinkelu: „Posmatrači su uočili da je Kinkelova poseta protokolarno nepravilno odrađena, falile su čak i nemačke zastave. U Beograd je dva sata posle Kinkela stigao predsednik Rumunije, ali njemu je upriličen normalan državnički prijem.”
U to vreme je Lutz, ambasador Nemačke i vođa radne grupe za Kosovo, ponavljao „jasan stav EU: o samostalnosti (Kosova) nema govora, ali treba tražiti najveću moguću autonomiju za Kosovo”. Ovakvu politiku, prema zabeleškama slovenačkih diplomatskih izvora, u to vreme podržavaju svi visoki zvaničnici od predsednika vlade Slovenije Janeza Drnovšeka, preko državnog sekretara Ernesta Petriča (danas slovenački ambasador u Austriji) i ministra spoljnih poslova Zorana Talera.
Slovenačka diplomatija je ujedno „partnerima” u Evropi i SAD stalno nametala i poturala svoje „ekspertske analize” o regionu (a sve to „s obzirom na sedam decenija zajedničkog života u istoj državi”); između ostalog, takav je i dokument „u vezi reintegracije hrvatskog Podunavlja” koji upozorava da „Srbi pokušavaju da definitivno promene etničku sliku istočne Slavonije, Baranje i Srema” gde „naseljavaju mnogo Srba iz BiH ili sa Kosova”, što bi „moglo imati političke posledice”. Tako se zvanična Ljubljana, u vreme kada nije imala nikakve diplomatske odnose sa Beogradom, intenzivno petljala u „priznavanje kontinuiteta SRJ” u odnosu na SFRJ odnosno Kraljevinu Srbiju, pa se u jednom izveštaju MSP iz sredine 1996. sa žaljenjem konstatuje „verovatnoća da će mnogo evropskih država ubrzo normalizovati odnose sa SRJ odnosno de fakto priznati njen kontinuitet”. Zanimljivo je da se izveštaji iz Srbije detaljno bave i stanjem u vojsci tadašnje države, pa tako slovenački analitičari opominju da je „proizvodnja u fabrici ’Insa’ gotovo u potpunosti preusmerena na proizvodnju mina za arapske zemlje, jer je izvoz u te zemlje skoro jedini izvor dohotka za plate i opremu”; uz tu informaciju, tu je i opaska da su „plate u tadašnjoj Vojsci Jugoslavije povećane za 50 odsto”.
Kosovo je stalna tema dokumenata koje proizvodi slovenački MSP, uz naglasak da je „teško utvrditi iz Beograda šta se dešava na Kosovu jer srpski mediji pod državnim nadzorom pišu stereotipe o kosovskoj političkoj sceni”, a u jednom od dokumenata se slovenačka diplomatija bavi i posledicama „Memoranduma” koji je odmah posle Dejtonskog sporazuma objavio Redžep Ćosja, tada blizak istomišljenik Ibrahima Rugove. Ćosjin „Memorandum” je u svet lansirao zahtev za promenu granica između Albanije i susednih zemalja, inače će „u suprotnom Kosovo postati epicentar novih potresa”.
„Ćosja je ’Memorandumom’ učinio više štete nego koristi, ne samo zbog megalomanskog zalaganja za udruživanje (u jednu državu) svih Albanaca na Balkanu, nego prevashodno zato jer je kosovske Albance predstavio kao faktor koji preti da će rasplamsati još gori požar na Balkanu. Time je uistinu napravio uslugu Miloševiću kome se sad ponudila prilika da međunarodnim posrednicima pomoću Ćosjinog ’Memoranduma’ pokaže da se kosovski Albanci neće zadovoljiti autonomijom ni samostalnom republikom, „kritikovala je slovenačka diplomatija tadašnju akciju prištinskog književnika, a sve to na osnovu „izveštaja neimenovanih izvora” iz Beograda i Prištine. Zvaničnoj Sloveniji se u rečenom štivu ipak nešto i svidelo, pa je kao „zanimljiva” ocenjena inicijativa o stvaranju nove države na Balkanu pod nazivom „Balkanija”.
Više izveštaja MSP koji nose datume s kraja devedesetih godina prošlog veka pominje česte kontakte različitih „kosovskih političara” sa kolegama u Sloveniji. Jedna beleška otkriva da se „predstavnik vlade Kosova u ilegali obratio Sloveniji sa molbom da u razgovorima sa međunarodnim faktorima ističe sledeće činjenice: da ’srpska policijska vlast na Kosovu deluje sa nesmanjenom represijom i okrutnošću’, da ’ne postoji albanska kuća u koju bar jednom nije upala srpska policija’, da ’postoje snažne grupe mladih ljudi koji su spremni da pruže oružani otpor’ a koje Rugova ’za sada još kontroliše (i smiruje) mada ubrzo može doći do sukoba sa srpskom policijom’, te da su Albanci ’izbačeni iz svih državnih institucija’ s izuzetkom jednog Albanca u saveznom parlamentu koji je ’izopštenik’ za ostale Albance”.
Koridor za ubistvo međunarodnog prava
Premijer Janez Drnovšek je na čelu vlade levog centra na početku Nato bombardovanja Jugoslavije „u nedelju do podne navrat-nanos” pozvao ministre da na vanrednoj sednici odluče o otvaranju slovenačkog vazdušnog prostora za bombardovanje Srbije; ljubljanski mediji su sa oduševljenjem propratili čak i bombardovanje RTS. U javnosti je bilo likovanja uprkos izveštajima o civilnim žrtvama, a političari su prećutali izveštaje koje su im analitičari slovenačkog MSP redovno sastavljali i u kojima su pobrojane jezive posledice događaja koje je slovenačka politika javno podržavala. U opsežnom dokumentu, dugom nekoliko desetina strana, MSP 16. 4. 1999. analizira agresiju na SRJ u poglavlju „Druga strana medalje” (broj dokumenta ZAR90015):
„Posle svega što se desilo, verovatno se mnogi u Pentagonu pitaju je li vojna akcija od samog početka bila loše pripremljena, jer Irak je bio drugačije, peščano igralište, za razliku od brdovitog Balkana. Pitaju se i kako to da vojna akcija nije okrenula narod (Srbe) protiv vođe nego je, kao nikad do sada, samo sabila njihove redove, i zar je iko zaista mogao da očekuje najveći egzodus (naroda) u istoriji 20. veka? Vojna logistika i pomenuti problemi, međutim, nisu jedini s kojima se danas suočava NATO i cela međunarodna zajednica; pojavljuju se i druge dileme, na primer, da (ova) vojna intervencija predstavlja eklatantno kršenje 2. člana Povelje UN koja zabranjuje upotrebu sile protiv druge države kao i kršenje povelje NATO koja ovaj pakt definiše isključivo u defanzivnoj ulozi. Sporazum iz Rambujea ujedno znači i kršenje 51. i 52. člana Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora koji zabranjuje pretnju silom onim državama koje ugovore sklapaju. Ništavni su ugovori koji su sklopljeni pod prisilom. Ugovor iz Rambujea je u suprotnosti i sa Helsinškom poveljom koja državama garantuje nepromenljivost granica, jer (Rambuje) Srbima daje da biraju samo između trenutne nezavisnosti Kosova uzrokovane bombardovanjem i okupacijom ili nezavisnosti Kosova u roku od tri godine. Srbi su izabrali prvu opciju. Obrazloženje da je takvo ’odstupanje’ od principa međunarodnog prava nužno iz humanitarnih razloga i da predstavlja ’običajno pravo’ – ne može da izdrži ozbiljnu kritiku. Praksa kojoj se suprotstavlja većina država sveta ne može da postane ’običajno pravo’, „upozorio je slovenačke lidere još pre devet godina Centar za analize MSP Slovenije.
„Isto važi i za ’kršenje ljudskih prava’ – u svetu postoje uvrežena pravila za utvrđivanje povreda ljudskih prava kao i za kažnjavanje krivaca. Nijedna regionalna organizacija za bezbednost nema pravo da samostalno odlučuje o ’kažnjavanju’ navodnih krivaca. Takva praksa bi u međunarodnim odnosima izazvala anarhiju, još gore – omogućila bi neograničeni međunarodni intervencionizam u ime geopolitičkih interesa velikih sila, a sve pod maskom ’ljudskih prava’. Intervencija protiv SRJ tako dokazuje – bez obzira na opravdane procene o dugogodišnjoj srpskoj represiji na Kosovu – kako i ljudska prava mogu da postanu ideološka floskula poput one o ’socijalističkom internacionalizmu’ ili ’odbrani slobodnog sveta’ i sličnih parola u ime kojih su imperijalističke zemlje u prošlosti napadale manje, suverene države. Na to u poslednjem izdanju Forin afersa upozorava i Semjuel Hantington kada tvrdi da su SAD zbog kršenja međunarodnog prava za mnoge države postale ’jedina opasnost po njihov suverenitet’. Naša namera nije da branimo velikog srpskog vođu čija je zasluga da je potpuno podelio nekadašnju Jugoslaviju i koji je odgovoran da su Srbi u Hrvatskoj ostali bez krovova nad glavom, a uz to je gurnuo državu u rat koji traje već osam godina" Sada će, ako nastavi sa takvom politikom, izgubiti još i Kosovo ili bar njegov deo. Želimo da upozorimo da sve to definitivno vodi kraju postojećeg međunarodnog poretka. To bi definitivno značilo kraj UN kao garanta kolektivne bezbednosti na globalnom nivou. Kako sada stoje stvari, biće potrebno ponovo napisati udžbenike o međunarodnim odnosima, međunarodnom pravu, geopolitici i drugim stvarima koje se tiču međunarodne zajedice, pošto će određene delove anulirati istorija”, piše u analizi slovenačkog MSP koja se 1999. bavila pogubnim posledicama rata protiv SRJ.
Kosovo, unutrašnji problem Srbije
Posle petooktobarskih događaja 2000. godine slovenačka diplomatija uspostavlja svoju misiju u Srbiji i sa globalnijih geopolitičkih analiza sve više silazi u mikroprostor, baveći se karakterom demokratskih promena u Srbiji, politikom Zorana Đinđića, političkom zaostavštinom Slobodana Miloševića i značajem Srbije za region. Više dokumenata detaljno razrađuje slovenačku strategiju nastupanja na Balkanu. Polazne tačke rečene strategije je u to vreme pripremao diplomata Marcel Koprol, koji u jednoj od svojih analiza podvlači da je zapadni Balkan još od „osamostaljenja predstavljao za Sloveniju (bitan) strateški interes”, ne samo u ekonomskom pogledu, nego i stoga jer se Slovenija graniči sa tim regionom i stoga je vitalno zainteresovana za „dugoročno obezbeđivanje mira, sigurnost i političku stabilnost” država zapadnog Balkana. Tada Slovenija od Evropske unije oberučke preuzima i svoj „balkanski zadatak”, a nekada (bar na papiru) načelna diplomatija postaje sve licemernija sa aspekta poštovanja međunarodnog prava.
„Unija od Republike Slovenije očekuje da će u državama zapadnog Balkana zbog svojih istorijskih veza, poznavanja običaja, jezika, društvenog i privrednog sistema, preuzeti svoj deo odgovornosti i aktivnu ulogu ’vodeće’ države članice EU”, beleži Koprol u analizi MSP iz 2003. godine, uoči ulaska države u punopravno članstvo EU 1. maja 2004. Slovenija je Uniji odmah rado ponudila svoje „usluge” iz naslova razvijanja „tradicionalno dobrih i prijateljskih odnosa” sa državama regije (uključujući tu i Srbiju), a prihvatila se i zalaganja za što brže okončanje procesa stabilizacijsko–asocijacijskog sporazuma sa Hrvatskom uz uslov da Hrvatska prvo ispuni sve uslove Unije kako „proces njenog približavanja ne bi negativno uticao na razvoj ostalih država zapadnog Balkana”.
Slovenija je deklarativno podržala uključivanje Srbije i Crne Gore u EU, ali uz ogradu „slovenačkog saznanja” da je „položaj Kosova zahtevno unutrašnjopolitičko pitanje koje je u prošlosti često izazivalo probleme” prvenstveno u odnosu Srbije prema međunarodnoj zajednici; kao najveći problem je apostrofiran „teritorijalni suverenitet (Srbije) i vraćanje izbeglica na Kosovo”.
Slovenija se u vreme kada je razvijala intenzivne privredne odnose sa Srbijom zdušno založila da se državama zapadnog Balkana, po ugledu na Tursku (zahvaljujući odluci EU vrha u Kopenhagenu decembra 2002) „omogući prohodnost do statusa države koja polaže pravo na posebnu pomoć iz (EU) fondova, što bi tim državama omogućilo brže prilagođavanje i prestrukturiranje njihove privrede, te smanjilo zaostajanje za Rumunijom, Bugarskom i Hrvatskom”. Slovenija pre četiri godine nije grčevito tražila „kreativno rešenje” kako zaobići ili protumačiti rezoluciju SB UN 1244 tako da ona postane prečica za priznanje državnosti Kosova; naprotiv, tada se još zalagala da dosledno „sprovođenje rezolucije 1244 za Kosovo, kao i za ispunjenje svih ostalih sporazuma u regionu”.
Drugi dokument slovenačkog MSP iz istog perioda nam otkriva da se Slovenija uvek bavila odnosom prema državama na „granici Evropske unije”, svesna da su za državu ubuduće „najvažnija dešavanja na Balkanu i na osovini tzv. petog koridora”.
Slovenačke aspiracije, razmrvljene u mnogim beleškama od koje neke nose oznaku „poverljivo” ili „tajnost”, sublimira dr Martina Skok koja, analizirajući „situaciju” za MSP Slovenije, naglašava da će dalje širenje EU najviše zanimati države koje dele najduže granice sa državama izvan sistema EU, a to su Grčka, Mađarska, Poljska, Rusija i Belorusija.
„Zbog geografske blizine i nekih istorijskih činjenica imaju tu najveći interes Poljska, na severu, u Podunavlju Austrija, a na Balkanu Italija. Slovenija je s tim prostorom povezana delimično saobraćajnicama ali i istorijskim iskustvom i određenim stepenom etničke srodnosti”, zaključuje dr Skok. Privredna saradnja Slovenije sa Balkanom okvalifikovana je kao „veoma razgranata” ali uz preporučeni oprez tokom produbljivanja „sistematskog uspostavljanja kontakata na Istoku” jer može doći do „negativnih reakcija u odnosu na lokalno stanovništvo u državama akreditacije”. Kao dva klasična primera tih „negativnih reakcija”, slovenačka diplomatija navodi „istorijske uspomene stanovništva” odnosno nezadovoljstvo (očerupanih) štediša nekadašnje Ljubljanske banke i svojevremeni pokušaj bojkota slovenačke robe. Uprkos tome MSP zaključuje da Slovenija mora biti zainteresovana za dublje kontakte i to u prvom redu zbog svojih nacionalnih ciljeva (privredni razvoj i drugo) ali i zbog (daljeg) lobiranja u međunarodnim organizacijama”.
Slovenija se tu našla na raskrsnici. Njeno „lobiranje” u međunarodnim organizacijama pretvoreno je u izvršavanje zadataka po narudžbi velikih zemalja (EU) odnosno Vašingtona koji se često kose sa interesima slovenačkih menadžera i ekonomije, kad su u pitanju zemlje zapadnog Balkana. Šizofrenost ovakve kontradiktorne uloge u kojoj je slovenačka diplomatija danas, najbolje se ogleda u dokumentu ministarstva koje traži da se Slovenija zauzme da balkanske države što pre dobiju „pretpristupni status” i to čak „bez pregovora” pošto bi to „stanovnicima tih država pružilo nadu i motivaciju za narednu stabilizaciju i demokratizaciju njihovih institucija kao i njihovog svakodnevnog života”. Ovu preporuku slovenačkih diplomata Brisel očito ne uvažava niti poštuje, jer Unija sve doslednije iskorišćava obećanje za „pristupanje EU” kao metod ucenjivanja ciljnih država da povuku ili prihvate poteze koje Unija zahteva.
--------------------------------------------------------------------------
„Slovenačka saznanja”
Slovenija je 2003. deklarativno podržala uključivanje Srbije i Crne Gore u EU, ali uz ogradu „slovenačkog saznanja” da je „položaj Kosova zahtevno unutrašnjopolitičko pitanje koje je u prošlosti često izazivalo probleme” prvenstveno u odnosu Srbije prema međunarodnoj zajednici; kao najveći problem je apostrofiran „teritorijalni suverenitet (Srbije) i vraćanje izbeglica na Kosovo”.
-------------------------------------------
Insa i Arapi
Zanimljivo je da se izveštaji iz Srbije iz 1996. godine detaljno bave i stanjem u vojsci tadašnje države, pa tako slovenački analitičari opominju da je „proizvodnja u fabrici ’Insa’ gotovo u potpunosti preusmerena na proizvodnju mina za arapske zemlje, jer je izvoz u te zemlje skoro jedini izvor dohotka za plate i opremu”; uz tu informaciju, tu je i opaska da su „plate u tadašnjoj Vojsci Jugoslavije povećane za 50 odsto”.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 05/02/2008.]
