Izvor: Politika, 07.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŠVEJK BRANI KOSOVO
Rat i mir na Balkanu Nekada se Kosovo moglo odbraniti srpskom pameću. Pokazalo se, međutim, da u tom sudnjem času ona nije bila dobro raspoređena, te smo kasnih devedesetih dovedeni u samo predvorje pakla. Tamo su nas doveli glupost, loše procene, liderska bandoglavost i potresno nerazumevanje odnosa snaga.
Izgledalo je kao da se otuda polako izvlačimo. Na Balkanu je za petnaest godina palo na desetine hiljada glava. A to je – pokazalo se, bilo sasvim uzalud. Nove mesije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su ratovale za svoju sumnjivu slavu, i za prehranjivanje sujeta. Za bar jedan pasus mesta u istoriji, koja uglavnom ne zaboravlja zlo. Njihovi pretorijanci su unovčili ratove i postali najbogatiji tumači srpskog rodoljublja.
Srbiji je još u svežem pamćenju, da je samo u jednome veku dva puta gubila polovinu muškog stanovništva. Takav surovi demografski sunovrat morao je da proizvede krizu elite, i to se ubedljivo pokazalo. Mitologija "nebeskog naroda" i sveopšta paranoja, i prividi zavera, i apstraktno samoljublje, sve to nas je vodilo na marginu. Srbi su tobože pomno gajili svoj etnički narcizam, a suština političke borbe je nalagala stalnu i sve suroviju međusrpsku mržnju.
Zato, i pored svih mana i uz negovanje starih zabluda, srpski pregovarački tim za Kosovo zaslužuje pažnju bar zbog jedne stvari: niko iz njega ne optužuje prethodne garniture za sunovrat. Ljudi se kako umeju, a često i ne umeju, trude da iz strategijske defanzive Srbije dobiju najviše što se može. To može da bude jedna varijanta viteške prednosti. Ali i ne mora.
To će možda biti samo simbolična nada da pokrajina nije zauvek izgubljena. Ili neka vrsta slabe utehe "da se više nije moglo" i da Srbija ne može da se otima oko nečega što više ne poseduje. Objašnjenje za svako političko odstupanje mora da postoji. Mora da postoji ako država nema snažne odgovore na ishod koji nam se ne može dopasti. A ona ga zaista nema, ništa joj ne ostaje osim diplomatske gorčine, nejakih apela i zakasnele principijelne logike.
Ne postoji koncepcija, niti logičan model političkog ponašanja u Srbiji za "dan posle". Šta se ima događati ako nam u sumrak ove godine saopšte da više nije u našem posedu ono što inače odavno nije: Kosovo!
Na to pitanje probao je da odgovori radikalski prvak, Tomislav Nikolić. On je zaista dobro uočio da ne postoji plan za "sutrašnji dan", kada i formalno pokrajina više ne bude deo Srbije. Znači li to da vlast, i pored svih loših predznaka ne veruje u ono od čega se najviše boji?
Ne mora da znači baš to. Mada, Srbija ima još gori odgovor na "nemoguću hipotezu": da sve, na primer, bude kao pre marta 1999? O tome se više ne razmišlja, jer to je samo pretpostavka o traumi, ono što se više ne može dogoditi. Vlast (sa Tomislavom Nikolićem) imala je tada sve u svojim rukama, ali ne i na drugim mestima. Od srpske teritorije "koju neće gaziti tuđa čizma", dobili smo provizorijum na kome i ne gaze druge cokule osim tuđe.
Danas su radikali skloni da sve što tada nije bilo dobro svale na Miloševića, a sve što je valjalo (a nije valjalo ništa), pripišu sebi. A ipak je Milošević ikona srpskog otpora, i za njih i za mnoge sklone da zaborave najvažnije. On je tako dobro čuvao teritorije da smo ih neizbežno izgubili.
Te, 99. godine i nekoliko godina pre, Kosovo se moglo sačuvati samo bez rata, a samo uz rat izgubiti. I, naravno, srpska politička elita izabrala je drugu mogućnost. To se od nje, ophrvane ratnom groznicom i proizvodnjom smrti, moglo i očekivati. Nije bilo dovoljno otpora razuma koji bi sprečio taj uništavajući pir. Put u pakao je bio popločan, i tada povratka nije bilo. Priča o zločinima najveće sile je naravno tačna, ali je to samo labavo opravdanje za slaboumnu srpsku politiku toga doba.
E, a onda je pre nekoliko večeri isti Tomislav Nikolić najavio i rat "ako nam oduzmu ono što su nam već oduzeli!" Može se pretpostaviti da bi to gospodin Nikolić preuzeo na svoju ruku, sem ako nije govorio u ime Srbije spremne da nestane. Može se zamisliti da je Nikolić tako sabirao neke sumnjive predizborne poene, i to među Srbima "koji bi radije poginuli nego dali Kosovo"!
No, teško je poverovati da bi Srbi danas ginuli uzalud, jer su i pre sedam-osam godina bežali iz mobilisane Srbije. Svaka ideja o srpskom ratu na Kosovu, makar ona bila i marketinška poput Nikolićeve, morala bi biti obrazložena. Ta teza je, nasuprot lažnog rodoljubivog ubeđenja, apsolutno antisrpska, jer njena realizacija vodi uništenju države.
Nikolić nije glup, on to dobro zna. Ali, govori ono što se od njega očekuje. Šteta, prošlo je toliko vremena, moglo je da se očekuje nešto drugo. I dokle smo došli: do rađanja nove srpske ratničke mašine, za koju ne znamo da postoji!
Ili do dobrog vojnika Švejka, koji bi posle svih junaka morao da svrati na polje Kosovo.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: ]
.jpg)
