Izvor: TvojPortal.com, 05.Jun.2011, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŠOROM S BOROM: Dalje nećeš moći
Izvor: Dnevnik.rs Kanda da je sve počelo još u vreme kad s Turcima nismo baš najbolje živeli, kad je Marko drumove oro. Krene Marko onako, što na umu to na drumu, upregne konje, možda i volove, zakači plug i krene da ore drum.
Nisu ondak drumovi bili ko ovi današnji, lakše je bilo Marku nego današnjim paorima, mlogo je tvrđe danas neg’ kadgod. Sastavio Marko nekolko brazda, naiđu Turci baš tuda, drumom i kud će, nego pravo preko oranja. Ko je još vidio da se >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << gazi oranje, misli Marko u sebi. Ko je ovaj što drumove ore, pitaju se naglas Turci. Stanu Turci, stane Marko, počnu pregovori al’ ne vredi. Prgav Marko a Turci na dužnosti i u poslu, uvek nekud žure, nemaju kade da pričekaju da Marko poseje, da dobro rodi i da skine letinu, pa neka posle malko i gaze tuda. Drž – ne daj, drž – ne daj i nabuba Marko Turke, al’ pošteno, da su posle petsto godina učili decu u školama kako se to radi i kako je čika Marko bio veliki i hrabar čovek.
U to doba, kad su nas spremali da se ugledamo na Marka, postojala je kod nas narodna milicija. Državom je vladao jedan čika s debelom cigarom u ruki, narodna milicija je zdravo vodila računa o narodu, redu, radu i disciplini. Paori su u to doba bili tihi, čestiti, vredni ljudi, bistrog uma i oštrih reči, ko brica. Od silnog posla nisu imali kade da dangube u dugačkim divanima, snagu nisu trošili na galamu, u kafanu nisu išli, sem nedeljom, kad iz crkve krenu kući, pa svrnu na po jednu i da čuju šta ima novo i kako je kome rodilo. I ondak je bilo više dana nego kobasica, nije bilo kade za makar šta. Svaki paor je imo pocakano odelo za poso, jedan mastan i jedan svečani šešir, jedan taki par šubara, odelo za paradu i jedno da ga obuku kad skrsti ruke i ode kod Svetog Ilije, da vidi onaj njegov drum.
Učili su nas i kako to Sveti Ilija grmi. Kažu da on tamo gore ima besne konje i neka šinska kola, možda i fijaker, pa kad pusti kajase i razgoropadi se, krenu konji u galop po tom nebeskom štruckavom drumu, sve točkovi odskaču, šine da pospadaju a varnice sevaju ispod kopita. Kad tako bude gore, onda mi ode dole čujemo da grmi i vidimo da sevaju munje. Neko se boji, neko ne. Uglavnom, kad Sveti Ilija krene drumom, niko ga nikad nije zaustavio, sem kad je on to sam ’teo. Istutnji se, sine sunce, one što je potuko led ili pripljeskala kišurina malko bole glava, nadaju se da će ipak štogod da rodi, oni drugi sležu ramenima što ih je salauka zaobišla, al’ radost ne pokazuju, da ne uvrede komšije. Naopako da se kogod tuđoj muki raduje. I jedni i drugi, kako god im bilo, uvek imaju utehu „za nas će biti dosta“. Skromno se i štedljivo živelo, kanda da i jedno zrno rodi, opet bi isto divanili „za nas je dosta“.
E, onda je došlo novo doba. Onaj čika s cigarom nabavio puno crvenih traktora i izumo traktoriste. Pre traktorista bili su majstori, mašinisti, s kožnim kačketima, doterani i važni, kad krenu da teraju mašine svi su se s druma sklanjali i divili im se kako svašta umu. Taj novi svet, traktoristi, nisu dobili ništa kožno, kožne mantile su nosili drugi ljudi, u modu je ušlo plavo radničko odelo, kačkete su počeli da zovu šepe i tu je valda i počelo šepanje. Paori su ostali isti ko što su i bili, njinu brazdu niko nije ni gledo, sami su se takmičili među sobom, ko ume lepše. Traktoristi su imali binu, zastave, mikrofon, goste u crnim limuzinama i narodnu miliciju okolo, da ih čuva od neprijatelja koji nikad ne spava.
Ondak su traktoristi na crvenim traktorima bez kabine orali ko Marko. Di nameste binu, oni tamo oru. Em oru, em se još i takmiče ko će bolje, čija će biti pravija, lepša i ujednačenija. Za te najbolje bile su spremljene i nagrade, parče pleka i parče kartona s velikim okruglim pečatom i potpisom od polak šuva, da jedva stane na taj karton. Jeste da u te brazde nikad ništa sejali nisu, al’ su bile najvažnije brazde tog doba. Dok su traktori oko bine obigravali, dotle su paori s Donkom i Riđom radili svoj poso, da stignu do nedelje da završe, nedeljom i svecima se ne radi. Poštovali paori crvena slova. Traktoristi su samo poštovali crvene traktore i državne praznike, tako je naređenje bilo, morali su da slušaju vlast. Narodna vrast je ondak terala plave fiće, svugdi je stizala i svi su se bojali narodne milicije.
Idem tako, ovih dana, drumovima, asfaltom se ne može, diže se prašina za mnom, ko za dobrim konjom. Ne znam što nikad niko nije spomeno da i magarci umu da zapraše. Ne bih ja tuda, nego naiđem na traktore, stoje na drumu, ugašeni. Ništa ne rade, samo stoje. Greota za take jake mašine da dangube. Jedan deran samo u gaćama, pomislim da je sirotinja i jadno dete, al’ vidim posle da je imo novaca za tetovažu na polak leđa i da nosi te skupe gaće s velikim slovima od fabrike koja ih šije. Mi smo kadgod imali svi jednake, crne klotane što lako spadnu kad skočiš „Čurušku lastu“ u Tisu. Do njega jedan šiljokuran s kapuljačom na glavi, ko oni što na televizoru bacaju ciglje na miliciju. Uglavnom tu ima mladog sveta i liči mi na moto susret, bar po količini piva okolo. Ima tu i ženske čeljadi, valda da imaju pred kim da se prave važni.
Pitam šta je sad, jel nestalo goriva il’ je kakav kvar, da pomognem ako treba, znam di radi pumpa a umem i oko mašina. Kažu ti traktoristi da je blokada i da ne može dalje, ne daju nikom da tuda ide. Pa kojuda ćemo, kad je okolo kanal i voda, kad je samo jedan most na Tisi, kad je Tamiš dubok, kad je pala kiša i kaljavi su drumovi? Kažu, ne tiče nas se, blokada je. Vidim i milicija tu stoji. Svi stoje i niko ništa ne radi. Kad li je od one narodne, postala zabavna milicija? Pregovarali mi tako s traktoristima al’ ne vredi, procenili stručnjaci s pečatom na polak leđa da baš i ne moramo tuda, šta ćemo kod kuće. Kanda da im je neko pustio onu pesmu: „Šta će nama šoferima kuća, kad je naša kuća putujuća...“ Zabavna milicija se samo smeška, valda i oni znaju za tu pesmu. Nema se kud, udarimo tuda di je mekše nego na asfaltu, letnjim putom, pa ćemo izaći na neki crkveni toranj. Usput vidim, rade paori, kopaju, pleve gorušicu i čude se kojuda idu ti naši svatovi. Mahnemo mi njima, taki je red kad se sretnu ljudi, mahnu oni nama. Prođemo mi, ostanu paori, oni rade dok sunce ne sedne, posle sednu i oni.
Čujem uveče od prijatelja da nije mogo u Lalić na saranu, umro mu drugar al’ nije imo nikakav dokument da pokaže traktoristima da ga propuste. Frol se kod nas dobije tek kad kogod ode na saranu. Jedan deran je peške išo na ispit osam kilometara, jedva dete stiglo. Položio je, srećom. Odjedared smo se podelili na nas i njih, nikog briga nije za maturante, đake što putuju, ispitne rokove, naše poslove, Spasovdan nikad gori bio nije, nikad mršavije slave bile nisu, ostalo svega i na tezgama i na stolovima, ni gostiju ni mušterija bilo nije. Kad opet dobiju što su tražili, kad sklone traktore i porade poslove, red bi bio da plate i aldumaš, da malko ublažimo našu dangubu, đačku muku i da student ne dira šibicu.
Ako nekad opet krenete ko Marko na drumove, odaberite nekog ko ume da proceni ljude, puno nas je koji smo se uvredili, nemojte da se opet osećam ko turac, na uzoranom drumu.
drum
