Izvor: Politika, 29.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rupel, Badinter i osamdeset odsto republike (2)
EZ je na temelju tih principa presekla odluku kojom su Slovenija i druge države nastale na tlu nekadašnje SFRJ "ispunile uslove za priznanje statusa države". Slovenačka "temeljna ustavna listina o samostalnosti i nezavisnosti Republike Slovenije", na primer, određuje da su slovenačke granice definisane "međunarodnim ugovorima SFRJ i granicom između Republike Slovenije i Republike Hrvatske u okviru dosadašnje SFRJ".
Spoljna politika SRJ, međutim, tokom raspada prethodne države nije priznavala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << valjanost tih pravila već je insistiranjem na kontinuitetu Jugoslavije zahtevala pravo na samoopredeljenje srpskog naroda koji živi u novim državama nastalim na području SFRJ. U uvodu knjige "Državne granice i unutrašnja teritorijalna podela SFRJ" akademik Aleksandar Fira, na primer, zaključuje da ne postoje "nikakvi dokumenti" i da nema ni "izjava svedoka kojima bi bilo moguće verovati" u slučaju utvrđivanja "avnojskih" granica. Za srpsku diplomatiju te granice nisu bile "legitimne" već "veštačke" a pre svega "partijske", nametnute na štetu srpskog naroda.
Posle Dejtonskog sporazuma su rezerve u tom pogledu otklonjene; Srbija priznaje sve republike nekadašnje SFRJ u granicama koje su one imale za vakta bivše zajedničke države. Politički vrh Srbije zato danas za Srbiju ne traži ništa više, ali ni manje od onoga što je dato svim ostalim republikama nekadašnje SFRJ. A to je priznanje teritorijalnog integriteta Srbije. Taj zahtev je po pitanju granice između Srbije i Albanije još posebno važan, jer ta granica nije određena samo presudom "Badinterove komisije" već je ponovo potvrđena i helsinškim zaključnim aktom iz 1975. koji govori o nepromenljivosti granica u Evropi.
Slovenija, recimo, svaki čas poteže Badintera kad su u pitanju lokalna pogranična sporenja sa komšijama s juga. Službena Ljubljana stalno preti Zagrebu Badinterom, a nekadašnji predsednik Slovenije Janez Stanovnik nije zaboravio da 28. novembra 2002, kada je primao orden iz ruku tadašnjeg šefa države Milana Kučana, podseti da je "međunarodno priznanje (Slovenije) bilo moguće samo zato jer je Badinterova komisija... presudila da se mora poštovati Helsinški princip o nepromenljivosti evropskih granica". Otuda niko, pa ni službeni Beč, tokom osamostaljenja Slovenije nije osporavao važenje stare "senžermenske" granice između Austrije i Kraljevine SHS, niti je Mađarska pomislila da traži "samostalnost" i još jednu mađarsku državu za svoju manjinu u Prekomurju, pokrajini koja je Trijanonskim sporazumom postala deo Kraljevine SHS, a koja je danas deo severozapadne Slovenije.
Načelo međunarodnog prava da posle propasti države propadaju i njene obaveze ne važi, razumljivo, za njene dugove niti za međunarodne granice. Jeste Italija posle osamostaljenja Slovenije pokušala da na osnovu "bitno promenjenih okolnosti" od zvanične Ljubljane isposluje vraćanje dela nekretnina "optanata", Italijana iseljenih iz primorskog dela Slovenije posle Drugog svetskog rata, ali nije smela da ospori Osimskim sporazumom utvrđenu granicu između nekadašnje Jugoslavije, a sada Slovenije i Italije.
Ugovori o međunarodnim granicama spadaju u posebnu grupu "radiciranih", dakle osnovnih ugovora, kod kojih države koje bi htele da osporavaju sporazume ne mogu da se pozivaju na "bitno promenjene okolnosti". U tom grmu leži razlog odakle u svetu toliko nervoze zbog Kosova. Čak i da dođe do "jednostranog" priznanja nezavisnosti Kosova od dela država, takvo bi priznanje bilo ne samo nelegalno, nego bi po slovu međunarodnog prava Srbija polagala pravo da i ubuduće Kosovo smatra svojom teritorijom.
Otuda je i povezivanje Rezolucije 1244 i ustavnog položaja Republike Srpske bilo potpuno opravdano. To niti "miriše na politiku Miloševića iz 1990.", niti je "novo pravljenje cirkusa na evropskom tlu", kako tvrde neki analitičari. Tlo na kome se rasprostire srpska država je onoliko srpsko koliko je nemačko tlo nemačko, a slovenačka teritorija slovenačka, i tamo nikome ne pada na pamet da tu menja redosled u korist Evrope. Ukratko, Beograd ima toliko prava da se poziva na Badintera (i celovitost svoje teritorije do granice s Albanijom), koliko Ljubljana ili Zagreb ili Brisel. Oni, koji bi da ponište teritorijalni integritet Srbije propagiranjem netom smišljene formule "Kosovo je bilo republika u SFRJ", igraju se vatrom duplih kriterijuma, zaboravljajući da taj plamen može da zahvati ne samo Balkan, nego i Evropu.
--------------------------------------------------------------------------
Uslovi samo za republike
Zanimljivo je da one evropske države koje danas prete jednostranim priznavanjem Kosova kao države, takvim pretnjama uistinu poništavaju sopstvena načela koja su nametnule sebi i svetu kao osnovu za priznavanje država nastalih raspadom SFRJ. Te uslove su članice tadašnje EZ utabale prihvatanjem "deklaracije o Jugoslaviji" u kojoj su zapisale da su spremne da priznaju nezavisnost republika nekadašnje SFRJ, ali samo ako nove države ispune četiri uslova. Zato su sve republike, pretendenti na državnost, do 23. decembra 1991. morale da se izjasne u okviru mirovne konferencije o Jugoslaviji da li žele da budu priznate kao samostalne države, da li prihvataju "smernice EZ za priznavanje novih država u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu" (poštovanje ljudskih prava i sloboda, priznanje Helsinškog akta i nepromenljivost granica), da li prihvataju postulate okvirne konvencije o ljudskim pravima i pravima nacionalnih manjina te da prilože izjavu da će "i dalje podržavati napore generalnog sekretara i Saveta bezbednosti UN i nastavak konferencije o Jugoslaviji".
Sve države su morale da predaju i izjave da nemaju teritorijalne zahteve prema susednim državama i da neće vršiti "propagandu" u smislu teritorijalnih zahteva. Na osnovi ovoga su četiri države nekadašnje SFRJ (sa izuzetkom Srbije i Crne Gore) zatražile priznanje zemalja učlanjenih u EZ. Zaključci Badinterove komisije bili su da Slovenija i Makedonija ispunjavaju tražene kriterijume, dok je u slučaju BiH i Hrvatske Badinterova komisija izrazila određene rezerve. Za razliku od ovih primera, Kosovo nikada nije bilo republika u nekadašnjoj SFRJ, a uoči odlučivanja o statusu nije ni približno dostiglo standarde koje su morale da ispune druge bivše republike nekadašnje SFRJ.
--------------------------------------------------------------------------
Eksperti za Srbe
Da je službena Ljubljana, bez obzira na činjenicu da njeni "eksperti za tumačenje srpskog slučaja" uglavnom više od decenije nisu kročili na tlo Srbije, uspešna u mešetarenju na tlu bivše SFRJ, dokazuju izjave brojnih evropskih zvaničnika koji tokom boravka u Ljubljani vazda ističu slovenačku prednost u odnosu na ostatak Evrope jer "odlično poznaje Zapadni Balkan". Na stranu što neki penzionisani slovenački političari, poput Milana Kučana, upozoravaju da nije moralno da se Slovenija toliko upliće u rasplet balkanskog čvora, jer nije i ne može biti nepristrasan ekspert u regionu u kome je sama duboko ogrezla u sva protekla politička zbivanja u prethodnoj "zajedničkoj državi", Rupel i vlada premijera Janeza Janše ne dele isti politički kredo. Na Kosovu su slovenački policajci, a Janšina vlada planira da uskoro ponovo poveća i kontingent vojnika, uz razgranatu privrednu saradnju.
S obzirom na to da se Rupel u prošlosti već dokazao kao političar iz takvog testa kome "kreativnost" nije problem kad to od njega zatraži, na primer, Havijer Solana (po pitanju pronalaženja načina da pusti Agima Čekua iz slovenačkog zatvora), onda nije nerealno očekivanje da Rupelovih "80 procenata", u nastavku te "kreacije" postane tvrdnja da je "Kosovo 100 odsto bilo republika u SFRJ", kako je to vašem dopisniku u Ljubljani cinično natuknuo poznati politički analitičar.
[objavljeno: ]
