Izvor: Politika, 27.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Romantična gubitnica
Da li to nama unucima trnu zubi od kiselog grožđa koje su jeli naši dedovi, kako je neko duhovito formulisao naslednu krivicu u antičkoj tragediji. Zaista, i nama je u kulturnom nasleđu najviše ostalo da se spominjemo zle sudbine svojih najdarovitijih predaka. Je li i ovo jedan od načina da se iskupimo za jednu nepravdu od pre vek i po. Ima, naime, nešto nepravedno u tome da pisce danas daruju nagradom koja se zove po Milici Stojadinović Srpkinji, a ona je umrla od gladi, izluđena nebrigom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rodbine i društva kojem je po obrazovanju pripadala, izmoždena nemaštinom i bolešću, daleko od ono nekoliko prijatelja s kojima se više nije ni dopisivala, jer nije mogla da plati poštanske marke. Ni romantična poetska inspiracija večno gladna patnje nije mogla da savlada tolike nedaće. Kako se to desilo da prva naša pesnikinja, darovita Vrdnička vila, kako su je zvali, opevana ikona užarenog rodoljubivog romantizma, završi kao prosjakinja na beogradskim ulicama.
Bila je ujedno junakinja i žrtva sopstvenog romantičarskog nacionalnog usijanja, a zatim čitavog kulturnog i književnog pokreta svoga doba. "Predstavi sebi", piše ona Mini Karadžić, "jedno od prirode nežno, osetljivo stvorenje i darovito, koje istina nije se izobrazilo u velikom svetu, ali na grudima veličanstvene prirode čitajući najuzvišenije pesnike, odrastalo sa nemačkom literaturom..." Ovo možemo da čitamo i kao njen kroki za autoportret. Ta prirodno nežna, osetljiva i darovita mlada žena je sredinom devetnaestog veka u roditeljskoj kući seoskog paroha u Sremu počela da piše stihove na maternjem srpskom, inspirisane porodičnom ljubavlju, prirodom i nemačkom literaturom.
Propevala je u dobar čas, u vreme kad se sa dosta zakašnjenja u nas razvijao romantizam kao književni pravac, pa su njene pesme odmah prihvaćene više kao amblematski ukrasi i retkost, jer ih je pisala žena, nego kao istinski pesnički glas. I njeno usijano rodoljublje i manirizovani stihovi i pojava neobične lepote, sve su to bili činioci brzog prijema u književni krug oko Vuka i vojvođanskih pisaca. No, nijedan od pesnika obožavalaca, nijedan urednik, ni izdavač, ni prijatelj, ni znalac književnosti, niko se od njih nije bavio njenim pesmama, na način na koji su to činili Semjuel Boules i Tomas Higinson, odani poštovaoci poetskog dara njene američke savremenice Emili Dikinison.
Milica jeste bila jedina pesnikinja, među većom grupom poeta, ali njene je pesme malo ko zapravo čitao i prosuđivao ozbiljno, kao književna dela. Više su je dočekali kao jedinstvenu pojavu žene u literaturi. Vuk ju je predstavljao piscima u Beču, vodio je na putovanja, tražio od nje da zapisuje narodnu poeziju koju čuje od seoske mladeži na poselima, ali se ni u njegovim pismima, ni beleškama ne može naći ni jedna analiza, niti pak pohvala njenim pesmama, čak ni onoj posvećenoj njemu. Milica Stojadinović je bila karanfil u reveru nacionalne nošnje, adresat ljubavne i prijateljske prepiske, ugodna družbenica, opevana junakinja neostvarenih romansi, ali prave književne podrške nije imala. Zato se kao pesnikinja zapravo nije ni razvijala. Ostala je samouka, nevešta imitatorka, prigodničarka, čiji se književni dar mnogo više pokazuje u njenim dnevničkim zapisima nego u stihovima.
Kad su joj roditelji umrli, porodica se raslojila, ostala je sama, siromašna i zaboravljena od rodbine i prijatelja. Njen više od savremenika usmeno simulirani, nego stvarni, književni status, nije joj omogućavao nikakav prihod. Prvu je zbirku pesama objavila o svom trošku, a druge dve očigledno bez zarade. U Beogradu, u koji je u poznim godinama prebegla, jer je ostala bez ičega, nadala se pomoći sa Dvora, kao i podršci književnih i crkvenih krugova. Sve je to izostalo. U jednom od poslednjih pisama Mini ona kaže: "Ti znaš da je tužnog lako rastužiti, a mene su moje okolnosti do takve tuge dovele da mi je često tako kao da ću pameću faliti." I falila je, nažalost i zdravljem i pameću. Smrt joj je došla kao spas.
U detinjstvu sam mislila da je Milica Stojadinović Srpkinja, crnooka lepotica sa slike, obučena u kitnjastu narodnu nošnju, ličnost iz neke narodne bajke. U stvari bila je junakinja tragične balade. Žrtva svoga misionarskog zanosa i malog kulturnog prostora.
Neko će možda reći da ovo drugo nije obavezno razlog, jer bi i Balzak, iako pripada velikoj kulturi, umro od gladi da nije bilo grofice Hanske. Da, ali njegov savremenik, Viktor Igo je na sahrani Balzaka rekao: "Francuska je danas u crnini, umro je jedan veliki književni talenat."
Milica Stojadinović Srpkinja sahranjena je kao beskućnica, bez pratnje i ikakve javne pažnje. Bila je već iščezla iz sećanja svojih književnih savremenika, a i naše znanje o njoj bilo bi sasvim oskudno, pominjali bismo je tek kao kuriozum za svoje doba, književnicu čije je delo moglo biti mnogo veće i značajnije da je imala pravu književnu podršku. Ona joj je stigla tek vek i po kasnije. Ovo što mi danas znamo o Milici Stojadinović Srpkinji možemo da zahvalimo odanoj naučnoj posvećenosti književnice Radmile Gikić-Petrović. Zato njoj ova nagrada pripada pre svih nas.
(Reč na dodeli nagrade "Milica Stojadinović Srpkinja")
[objavljeno: ]
