Izvor: Blic, 28.Nov.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Restoranska kritika: Ljubić
Do Soluna sto somuna - glasi izreka, koja hlebovima hoće da opiše koliko su nekad rastojanja bila velika. Slično je, paradoksalno, i danas kad nam je sve u Hrvatskoj još prilično daleko. Zato ona stiže kod nas. „Dani Hvara u Beogradu“,
„Istra u Beogradu"... Ne verujete da se Hvar, ili cela Istra sa svojom crvenom zemljom, slanim vazduhom i mirisnim smokvama može doneti u novembarski Beograd? Što manje očekujete, prijatnije ćete se iznenaditi. Restoran „Ljubić" >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozvao je prošle nedelje u goste šefa kuhinje riječkog restorana „Kukuriku" i dao mu nezahvalan zadatak da nas seti kako je to nekad bilo leti, u Istri, za stolovima s karo stolnjacima...
Da li je uspelo? Pa, otišli smo da proverimo. Da sve prođe kako treba potrudio se najpre restoran. „Ljubić" se nalazi u delu Gospodar Jevremove gde je nemoguće naći mesto za parking. Ništa zato, kola vam parkira sam restoran, ako ste rezervisali sto. Izađete zato kao važan gost, predate ključeve, a vrata vam otvori lepa devojka u istarskoj nošnji. Sto vas, naravno, čeka, a tu je odmah i ljubazni konobar u kratkom belom žaketu sa izvezenim znakom restorana. Ali, šta se jede? Istra je u Beograd došla s relativno skromnim, ali ekskluzivnim izborom: četiri hladna predjela, četiri topla, dve vrste ribe, lignje i nekoliko stejkova na istarski način. Krenuli smo s jednim hladnim predjelom: goveđim karpačom na rukoli sa tartufima (cena 590 dinara), kao i sa kuverom koji se sastoji od brusketa sa crnim tartufima (140 din.). Pošto smo naručili, preporučeno nam je da odmah odaberemo i ribu koja će nam biti poslužena kad završimo s predjelom. Ljubazno, ako se uzme u obzir da je čekanje gorak začin koji u restoranima zna da uporopasti i najlepši ukus. Drugi začin koji može da pomuti ukus je veličina porcija. Danas se ne jede mnogo, ali kad su porcije male, gost odmah počne da meri terazijama na kojima piše „odnos cena - kvalitet". Istina je: „istarske porcije" bile su male. Kuver se sastojao samo od dva hlepčeta namazana očigledno skupim kremom od crnih tartufa, a karpačo je bio toliki da se nikako nećete pre vremena zasititi.
No, valjda je nešto i u ukusu. Sve sveže, prvoklasno spremljeno i aranžirano. Takvi su bili i plodovi mora: file brancina (1.100 din.) i „punjena lignja sa polentom" (1.100 din.). Ovde se nije šaliti: riba mora biti kao da je iz mreže dospela na vaš sto, a brancin je upravo bio takav. Topio se u ustima poslužen na ukusnoj mešavini restovanog krompira i blitve. Lignje su zapravo bile jedna povelika lignja u sosu od sušenih paradajza, nadevena rižom i seckanim kracima lignji, uz komad tvrđe skuvanog kačamaka. Malo, ali dobro. Ukus kao na morskoj obali, miris... ma šta reći. Falilo je samo vino. Iz Istre su stigla i vina: deset belih, pet crvenih i dva dezertna, po uljudnim cenama od 2.800 do 4.450 dinara. Probali smo mladi šardone vinarije „Katunar". Dosta suvo vino, sa ukusom ananasa i citrusnog voća, sasvim bistro, i vrlo mirisno. Rekli smo „živeli", lako se izborili s ribom, pojeli i jedan istarski slatkiš („trokot punjen skutom - slatkim sirom" za 350 dinara) i platili, za festival strane kuhinje, možda ipak ne previše: oko 5.000 dinara za dve osobe. Kad smo izašli, počinjala je da sipi kiša, a nama se činilo da nismo pretovarili stomake. Za par sati bili smo, naravno, gladni. Ne može se svemu ugoditi...
Ljubić
Gospodar Jevremova 35
Hrana 4
Higijena 5
Usluga 5
Cene 5
