Izvor: Politika, 03.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proleće u ime naroda
Pitam ljude: Kako su? Šta im se dešava? Čemu se nadaju? Bezvoljnost i letargija iz njih izbija
Da li ima lepšeg i tajanstvenijeg posla u beleženju svojih misli, svojih emocija. One znaju da pomognu nekom ko ih pročita, jedino ako u sebi sadrže istinitost oslikavanja sveta i prilika u kojima svi zajedno živimo. Misli su tragovi slobode o kojoj sanjamo i samo je na trenutke imamo. Sve ostalo je rutina svakodnevnih pokreta. Hoću da razmišljam o dobrim stvarima, a kako da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dođem do njih zatrpan gomilom loših informacija i uznemirujućih slika koje pristižu iz spoljnjeg sveta. Kako da se isključim iz svega? Da selektujem šta bih, a šta ne kad to ulazi i ostaje u meni stvarajući gorčinu i kiselinu. Kako nositi tu glavu sa tim mislima, kako duši da bude lakše. Nemir mi meri puls. Šta još reći ljudima što im već nije poručeno od pametnijih, mudrijih i duševnijih koji su hteli da pomognu sebi i drugima. Osećam se kao gost na domaćem terenu.
Došlo je proleće u naše sumorne krajeve. Priroda se probudila dok društvo još spava. Grane se oblače u novo ruho, pupe, daju cvetove a oni boje naše sive dane koji su sve duži i svetliji. Zima kupi svoje prnje dok nam u glavama ostavlja trnje. Da li natovareni brigama primećujemo radost biljaka i svežinu vazduha? Podeljeni u sebi i između sebe rđamo nesposobni da uradimo nešto za sebe i druge. Kuda idemo dok putujemo?
Živimo kao da vremena napretek imamo, kao da možemo da odgodimo svoj smrtni čas. Što smo mogli da uradimo juče, danas već ne možemo. Zaboravili smo šta smo hteli. Pitam ljude kako su? Šta im se dešava? Čemu se nadaju? Bezvoljnost i letargija iz njih izbija. Kontrola naših života više nije u našim rukama. Umesto istine izabrali smo mađioničare i iluzioniste koji nas zaluđuju da nam mogu dati ono što bismo mi hteli. A naš puk željan i gladan svega, pošteno bi da radi za porodicu i sebe, ali ne može od onih što pokraše sve, i on bi da se malo sladi pre no što mre. Sirotinja sanja bolje dane. Mi smo samo nemi posmatrači predstave koja se odigrava ispred našeg nosa. Naše društvo izgleda poput grogiranog boksera koji je dobio mnogo udaraca u glavu i ispod pojasa i čeka da njegov trener baci peškir u ring i prekine neravnopravni meč. Opet smo spuštenog garda pozvali na totalni okršaj daleko jačeg i spremnijeg od sebe, koji nas može uništiti do kraja. Frustrirani spoznajom da nismo u stanju da raspolažemo ni onim što imamo, a kamoli da zadržimo ono što na rečima ne damo, predajemo se našoj samozaljubljenosti koja nam drži stranu u gubitničkom nizu. A statistika u svim oblastima neumoljivo nas obaveštava kako stojimo. Zemlja nam je lepa dok nam život u njoj krepa, a ono naroda što se nije pokvarilo za svaku je hvalu. Pelcer za bolje dane. Mitovi nas hrane, brane, mitovi jedu našu decu. Čitavo čovečanstvo kojem pripadamo, hteli mi to ili ne, u metežu je, a kao što znamo, u metežu se ispostavljaju na naplatu stari računi bez odlaganja. Promene koje se dešavaju mi pokušavamo da zaustavimo i ispadamo smešni. Dobar dan smo zamenili za laku noć.
Stalno mislimo da smo bolji od svakog. Sebe ne možemo da sagledamo i onda puno obećavamo da bismo kupili vreme koje je nepotkupljivo. Ne održavamo obećanja, niko nam više ne veruje, a šansu tražimo od onih koji igraju na naše greške. Izgubivši deo istorijske čitanke ovih dana senka jezivih devedesetih opet je nad nama. Svoju čorbu zapaprenu kusamo dok se u grudi busamo hrabreći se. Istorija nas nije ničemu naučila, jer nismo hteli da je slušamo, a sada nas muči. Stvari se dešavaju svakom da bi se bolje upoznao sa samim sobom. Mi smo taoci naše stvarnosti gde realnost čine nerealnosti. Zakucani u jednu tačku tapkamo u mestu očekujući neki znak da nam pokaže neki novi smer dok naši dani nanizani u povorci svoje prolaznosti liče jedan na drugi uglavnom.
I dok me ovo razmišljanje vodi u dubiozu pokušavajući da mi skrati dan, pade mi na pamet da treba dete da vodim na folklor. Kakvo lepo iskustvo me čeka. Ozarih se. Pesma i igra, dobro raspoloženje, zdravlje, harmonija, svi za jednog jedan za sve. Na to smo davno zaboravili. Kao neki kolektivni sportovi gde ljudi imaju taktiku, plan i dobrog trenera. Tačno sve što nama treba.
Sve ovo je moglo da stane u samo jednu pesmu, ovako ispala je proza, nije bilo pri ruci nadahnuća da me u mojoj muci prepozna.
Cane Partibrejkers
[objavljeno: 04/04/2008]
.jpg)
