Izvor: B92, 03.Feb.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled stampe
"Glas javnosti", 3. februar
pise: O. Nikolic
Predsednici sindikata prosvetara o protestu: U strajku 497 skola
Odziv skola je dobar, u zakonskom strajku je 497 skola, iz uze Srbije 176, Vojvodine 191 i iz Beograda 130. Iz poznatih razloga Kosovo nije obuhvaceno nijednim vidom protesta. Ocekujemo da ce do kraja nedelje jos jedan broj kolektiva uci u strajk, saopstio je Branislav Pavlovic, predsednik Sindikata obrazovanja Srbije u sredu na konferenciji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << za novinare, naglasavajuci da je Vlada za sada ispunila samo zajednicki zahtev da se do pocetka drugog polugodja isplati drugi deo decembarske plate. Pozivajuci se na izjavu resornog ministra, on ocekuje da ce nastavnici i profesori narednih dana dobiti i novac za tople obroke, te da ce do kraja nedelje zapoceti pregovori oko minimalne cene rada. Prema racunici nadleznih svaki prosvetni radnik u Srbiji trebalo bi da dobije po 1.900 dinara na ime sestomesecnih potrazivanja. (Ti troskovi ukupno iznose 200 miliona dinara). Predsednik Unije prosvetnih radnika Srbije saopstio je da su se u pojedinim gradovima sve skole odlucile na skracivanje casova i na protest po zakonu i da broj strajkaca i bukvalno raste iz sata u sat. - To ujedno i najbolje demantuje ministra koji je izjavio da sindikati nemaju podrsku medju zaposlenima. Istovremeno, nas protest se ne moze zaustaviti sve dok se ne utvrdi cena rada. Zajednicki predlog je da minimalac iznosi 40 odsto od prosecnog licnog dohotka u Srbiji, ali i o tom procentu se moze razgovarati na predstojecim pregovorima. Pored zahteva koji su poznati, trazimo i da se u te pregovore ukljuci i jedan predstavnik nezavisnih sindikata - objasnio je Radovan Pavlovic. Prema procenama Slobodana Brajkovica, sekretara Gradskog odbora sindikata, do danas ce 85 odsto beogradskih kolektiva stupiti u strajk po zakonu - u glavnom gradu, kako je saopsteno radi 277 skola, a u Srbiji (bez Kosova) 1.675. Dragan Karlavaris, predsednik Sindikata prosvetnih radnika "Prosvecenost", izracunao je da su nastavnici prvi deo decembarske zarade cekali 26 dana, a drugi deo decembra svega 11 i da je to posledica pritisaka javnog mnjenja i pretnji udruzenih sindikata. Na pitanje kojom platom bi prosvetni radnici bili zadovoljni, on je rekao da bi 300 maraka u dinarskom protiviznosu bilo sasvim dovoljno da se plati stan, hrana i da se normalno zivi. Na skupu udruzenih sindikata cule su se i dve informacije koje se odnose na ponasanje direktora - manji broj na sve moguce nacine pokusava da spreci strajk (najcesce se zvoni na 45 umesto 35 minuta), a drugi cak podstice kolektiv na protest. Prema recima Dragana Karlavarisa postoji i nekoliko razradjenih metoda pritisaka, najcesce se ucenjuju pocetnici, oni koji rade na odredjeno vreme i nastavnici kojima su upravo direktori pomogli da se zaposle u skoli.
- Nasi zahtevi su materijalne prirode, ali to je samo jedan segment problema prosvetnih radnika. Surova centralizacija obrazovnog sistema uzrok je svih nasih problema, a jedini odgovorni krivac za to je nas poslodavac, Vlada Republike Srbije - izjavio je Radovan Pavlovic, predsednik UPRSS. Raspon plata u obrazovanju je od 450 dinara (za pomocno osoblje) do 1.800 dinara za profesora sa 40 godina staza i pred penzijom, a prosecna zarada u prosveti oko 1.300 dinara, sto je za 35 odsto manje od prosecne decembarske zarade u republici, predocio je Branislav Pavlovic, predsednik SOS. Sadasnji prosek u prosveti je 62 marke, dok je, na primer u 1996. iznosio 156 nemackih maraka. - S obzirom na ovako tesko stanje u prosveti, kvalitet nastave je opao, nivo se drzi na jedvite jade, a veliko je pitanje koliko se efektivno radi i kad se radi svih 45 minuta. Ovo je sve posledica katastrofalnog stanja zbog kojeg svi snosimo posledice - rekao je Branislav Pavlovic, uz primedbu da se opet brkaju uzrok i posledica.
"Danas", 3. februar
pise: Rajko Saric
Vesna Milenkovic, supruga kidnapovanog Srbina Stanise Milenkovica: Vojnici KFOR-a su molili Albance da ne tuku Srbe
Orahovacki Srbi, njih oko 1.100 vec sedam meseci su u veoma teskom polozaju u odnosu na preostale Srbe na podrucju Kosova i Metohije. Ugrozena im je bezbednost, a kretanje striktno ograniceno na mali deo Orahovca, nemaju elektricnu energiju i vodu, a telefonske veze ne funkcionisu jos iz vremena bombardovanja i zestokih obracuna VJ i MUP Srbije sa pripadnicima OVK. U Gornjoj Mahali, delu Orahovca koji kontrolisu Srbi, ne rade ni prodavnice, a stampa mesecima ne dolazi. - Kada se VJ i policija 16. juna povukla iz Orahovca, samo nekoliko sati kasnije poceo je masovni dolazak pripadnika nemackog kontigenta KFOR-a i UCK. Albanski zivalj je sa cvecem i muzikom docekao "svoje oslobodioce", sto je izazvalo veliki strah nas Srba koji smo stanovali u mesovitom delu grada. Bilo nas je tada negde oko 300 u tom delu grada i vecinom smo do mraka pobegli u Gornju Mahalu, gde smo se smestili kod rodjaka - kaze za nas list Vesna Milenkovic, nekadasnji stanovnik Orahovca, sada privremeni zitelj kraljevackog sela Kovaci.
Prema njenom svedocenju u prva dva dana usledila je nevidjena hajka na preostale Srbe koji su ostali da cuvaju svoje stanove ili kuce. "Peko Pelevic je ubijen, a Svetislav Grkovic, Marko Vitosevic, Ljubisa Grkovic, Milica Jevtic i trojica izbeglica iz Bosne, cijih imena se ne secam, oteti su i odvedeni u nepoznatom pravcu. Petko Simic, otac Vekoslava Simica, direktora tamosnjeg Doma zdravlja, bio je kidnapovan, ali je sa jos dva Srbina nakon pet dana pusten na slobodu. Tihomir Miljkovic je imao srece, uspeo je da pobegne otmicarima. Sve u svemu, prvih nekoliko dana Orahovac je bio u plamenu, na sve strane gorele su srpske kuce. Izgorele su sve do jedne, a u stanove su se uselili Albanci, ne povratnici vec doseljenici iz Albanije", kaze Vesna.
Zivot u logoru
Nakon pet meseci zivota u nekoj vrsti logora iz koga je svaki izlazak bio osudjen na neuspeh, Srbi su uputili jasan poziv UNHCR da im obezbedi evakuaciju u Srbiju ili Crnu Goru. Mesec i po trajala su prepisivanja u kojima su predstavnici UNHCR zahtevali dostavljanje iscrpnih podataka o svim licima koja imaju nameru da napuste Orahovac. - Mom muzu, Stanisi (1953), koji je bio direktor JKP "Orahovac", UNHCR je zabranio izlazak iz Orahovca i skinuo ga sa spiska. Pravo izlaska onemoguceno je i mom zetu, Budimiru Buljosevicu, coveku koji je nesposoban za vojnu sluzbu koji ni redovni vojni rok nije sluzio. Receno im je jednostavno da ne smeju napustiti teritoriju opstine. Od tada su se njih dvojica skrivali, jedno vreme u samom Orahovcu, a kasnije su otisli u Veliku Hocu, verujuci da ce preko sela Drenovac prebeci u Prizren, a zatim na Brezovicu, jednu u nizu srpskih enklava na Kosmetu. Poslednji put Stanisa i Budimir vidjeni su kod Djakovice, kada su ih zajedno sa Negovanom Dedicem, Zvezdanom Mojsicem i Goranom Jakicem kidnapovali pripadnici UCK. Dedic i Mojsic su bili pripadnici rezervnog sastava MUP i kao "cetnicki zlocinci" zigosani su jos od ranije - kroz suze govori Vesna Milenkovic, nervozno lomeci prste na rukama i prebirajuci po secanju sta se sve desavalo sa njom i clanovima njene porodice poslednjih nekoliko meseci. Konacno je osvanuo i dan odlaska iz Orahovca. Dvadeset i sedmog oktobra kolona od dvadeset i jednog putnickog automobila i cetiri autobusa skopske registracije krenula je iz Orahovca put Djakovice i Peci ka Rozajama u Crnoj Gori. Kolonu je obezbedjivalo nekoliko oklopnih transportera i dva-tri tenka sa nesto vojnika, pripadnika KFOR-a. "Pola dana su nas pretresali, neke su skidali do gola kako bi bili sigurni da ne nose neko naoruzanje ili materijal koji bi mogao biti od vaznosti drzavnim organima Srbije. Poslednji takav pretres izvrsen je u krugu fabrike "Termovent". Kuda god se kolona kretala bilo je bacanja kamenica na autobuse i automobile, psovanja i precenja. Sa starijim sinom Ninoslavom (18) bila sam u autobusu dok je u nasem putnickom automobilu zajedno sa Draganom Sulejmanovicem bio mladji sin Nemanja (15) Prava nevolja nastala je u Peci, gde su se jedna kola pokvarila. Dok su autobusi prolazili okupilo se oko 2.000 Albanaca koji su sav svoj bes iskalili na licima koja su se nalazila u automobilima. Pokusavajuci da pokrenu pokvareni automobil Srbi su se zadrzali da bi zatim na njih nasrnula masa Albanaca. Sedamnaest automobila je zapaljeno i polomljeno. Samo cetiri automobila su uspela da stignu do Savinih Voda, gde smo mi u autobusima cetiri sata cekali sta ce se desiti sa nasim porodicama dole u Peci. Bilo je strasno gledati te nesrecnike koje je KFOR dovozio u svojim oklopnim transporterima. Najpre su ih sve sklonili u karabinjersku stanicu u Peci, odakle su ih kasnije transportovali do Savinih Voda.
Molbe bez odgovora
Sliku krvavog sina, deteta od petnaest godina ne mogu nikada zaboraviti, to je nesto od cega se budim u snu. A zbog cega? Zbog cega smo bili tako brutalno napadnuti kada nam je UNHCR navodno garantovao bezbednost? Zasto KFOR nije reagovao odlucnije. Pricao mi je Nemanja da su kforovci preklinjali Albance da se povuku, da ne tuku Srbe!? Molili su, a ne branili napadnute. Uostalom, zasto je UNHCR trazio toliko dugo informacije o gradjanima koji hoce da izadju iz Orahovca, zasto su umesto da nam pomognu, mom muzu i zetu zabranili da iz gradja izadju. Oni nisu nikoga ubili, nisu ratni zlocinci, nije ih KFOR pohapsio, oteli su ih teroristi - ocajna je Vesna. Do sada se, po dolasku u Kraljevo, vise puta obracala Vladi Srbije, nadleznom ministarsstvu, UNHCR i JCK kako bi se rasvetlila sudbina kidnapovanih, ali sve je ostalo na pukim razgovorima i praznim obecanjima. Pored predsednika SO Andjelka Kolasinca i direktora Doma zdravlja dr Vekoslava Simica, KFOR je u Orahovcu uhapsio jos devet Srba koji se trenutno nalaze u kosovskomitrovackom zatvoru, pod optuzbom da su pocinili ratne zlocine. - U blizini srpskih kuca u Gornjoj Mahali vijore se dve albanske zastave. KFOR odbija da ih skine, jer se boji reakcije Albanaca koji su zapretili da ce celu Gornju Mahalu zapaliti ukoliko zastave budu uklonjene. Skolska godina za Srbe u Orahovcu pocela je u novembru mesecu i pohadja je 280 ucenika, dok je u srednju skolu upisano 150 ucenika. Nedavno je francuska humanitarna organizacija otvorila obdaniste "Baltazar" u kome boravi pedesetak malisana. Od dolaska KFOR dvadesetak Srba je kidnapovano i o njima se nista ne zna, a sve manje i govori. Jedan broj Srba je uhapsio KFOR radi toga sto su branili svoj kucni prag, oni kazu da su cinili ratne zlocine. U improvizovanoj ambulanti radi jedan lekar opste prakse koji niti ima znanja, niti mogucnosti da pomogne velikom broju bolesnih gradjana. Nema ni lekova, tako da je deset osoba umrlo - zavrsava svoju ispovest Vesna Milenkovic u nadi da ce pisanje o nestalim pomoci u njihovom pronalazenju.
