Izvor: Politika, 06.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predlog za razmišljanje
Treba otkloniti jednu zabludu. To što Brisel nije bio voljan da sa odlukom o slanju misije na Kosovo sačeka barem inauguraciju Borisa Tadića nije, kao što se kod nas misli, znak „gluposti” evropskih birokrata. Ne – Vašington je taj koji Briselu dahće za vratom, navaljujući da misija EU što pre ode na Kosovo, kako bi poslužila kao pravni osnov za priznanje nezavisne države Kosovo. A Brisel se nije hteo suprotstaviti, čak ni po cenu da Srbija bude uzdrmana.
O >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tome postoje dokazi, od kojih je neke otkrio i list koji upravo čitate. U vašingtonskim beleškama u međuvremenu smenjenog slovenačkog diplomate, koje je „Politika” nedavno objavila, navedeno je američko uputstvo Evropi. Pomoćnik državnog sekretara Danijel Frid kaže svom sagovorniku, diplomati zemlje koja predsedava Evropskom unijom, da za Ameriku nije najbitnije koliko će zemalja članica EU odmah po proglašenju nezavisnosti priznati Kosovo. Najbitnije je da na Kosovo što pre ode misija EU jer će ona biti neophodni korak ka priznavanju nezavisnosti.
Državni vrh Srbije još u decembru nazvao je tu misiju aktom ugrožavanja suvereniteta i ustavnog poretka zemlje. Skupština Srbije je to izglasala i time obavezala koalicionu vlast u Srbiji, ali naravno nije uticala na planove Brisela i Vašingtona.
Ovde valja citirati našeg kolumnistu Branka Milanovića, koji je iz Vašingtona objasnio dilemu pred kojom će se Srbija uskoro naći: „Potpuno je van pameti razgovarati o učlanjenju u neku organizaciju koja priznaje vašu teritoriju kao deo nezavisne države”.
Možda. A možda i nije van pameti, ali o tome će, u najmanju ruku, morati da se, opet, izjasni Skupština Srbije. O razrešenju te dileme se na predsedničkim izborima nije odlučivalo. Kao što se nije odlučivalo ni o tome da li potpisivanje Političkog sporazuma koji Brisel sada nudi Beogradu znači priznavanje nezavisnosti Kosova, kao što uporno tvrdi premijer Vojislav Koštunica.
Goran Svilanović, doduše, tvrdi da su svi građani koji su glasali za Tadića samim tim iskazali svoje opredeljenje da Srbija po svaku cenu što pre dođe do EU. Treba se, ipak, nadati da predsednik Tadić nije tako usko protumačio široki front građana koji su zaokružili njegovo ime na biračkom listiću. Kao što u Nikolićevom taboru nisu sve redom srpski nacionalisti i antievropljani, tako ni u Tadićevom nisu svi spremni da razmene Kosovo za vize i stipendije studentima.
Zapadne agencije tumače briselski predlog kao nadoknadu Srbiji za skori gubitak Kosova. Kako god čovek tumačio rezultate izbora, ponudu će i najveći evroentuzijasti teško videti kao velikodušnu. Imam predlog za razmišljanje. Ako Oli Ren želi da nam olakša gubitak Kosova, možda bi sa svojim evropskim kolegama mogao da razmisli o sledećoj nadoknadi: katedrala Svetog Pavla u Londonu, Bogorodična crkva u Parizu, crkva Svetog Petra u Rimu.
I, za dobru meru, Eskorijal u Španiji.
Smisao ove neozbiljne poruke je ozbiljan. Predočiti Evropljanima kroz njihovu kulturu i tradiciju, emocije koje sprečavaju Srbe da budu praktični, moderni i ležerni kada se radi o Kosovu.
Ljiljana Smajlović
[objavljeno: 07/02/2008.]
