Izvor: Blic, 05.Jul.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pre svitanja
Tu, onomad, rešim da odgledam omiljenu TV seriju, kad - šššššš… ni tona, ni slike. Cimnem kablovsku i operater mi kratko (i baš jasno) saopšti da je u pitanju - kvar. Čekajući da se stvari sa teldžom reše, zavrtim žicu, da prekratim vreme čavrljajući s prijateljicom, ali - prekid na vezama. Uključim šporet da skuvam kafu, kad u tom trenutku nestade struje.
Duboko uzdahnem, zakolutam nemoćno očima i izađem da platim kiriju, da bar nešto korisno uradim tog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dana, ako već nisam kvalifikovana da spajam televizijske, poštanske i električne kablove. Zastanem usput ispred nekih izloga, da ne ubodem pauzu, kako to obično biva. U vreme kad se pauza završava, dođem na šalter, a tamo - nikog. Otišao momak na klopu. Protrljam oči da vidim da l’ me varaju, ili ja varam njih, ali skapiram da sam u pravu. Trebalo bi da se dečko (upravo) vratio sa pauze, uzdahnem glasno. E pa, on je (upravo) otišao, rekoše mi mirno.
Za koji li sam moj zastajkivala u gradu, da ne dreždim čekajući ga, kad on očigledno ne jede onda kad to na tabli piše, već kad mu se prohte, pomislim i krenem u obližnju banku da podignem lovu sa računa. Dogiljam nekako po vrućini, sačekam kilometarski red i taman da kažem šta mi treba - a njima pao sistem, nema šanse da vide stanje na mom računu. Skontam ja da je i meni (od svega) sistem u padu, pa rešim da odem direktno kod prijateljice, koju nisam uspela da dobijem telefonom (iz već poznatih razloga), kad ona, otišla na more - mesec i po pre no što je planirala! E, tu mi jedino bi jasno o čemu se radi. Jer, kako stvari u Wiesbadenu stoje - treba zbrisati bilo gde. Samo odmah.
